ISSN (ONLINE): 2683-457X

Sanjiva glava, snovi kraj ognjišta i malo prijatelja, onih pravih

Published by knjizevniklub on

Miona Prelić rođena je 14. februara 2002. godine u Nišu. Pohađa srednju medicinsku školu „Dr Milenko Hadžić“. 
Interesuje se za književnost od najranijeg detinjstva, a pisanjem poezije počela je da se bavi u osnovnoj školi.  
Školuje se i živi sa svojom porodicom u blizini Niša.

Pre nego što postanem žena

Molim te, vrati me 
u onu prohladnu zoru
kad sam se pela na stolicu
i čekala oca na prozoru
da mi donese knjigu.

Molim te da me vratiš,
u tren kad su
moje kovrdže poskakivale vešto
dok sam, sva u zanosu,
vetru šaputala nešto.

Ma daj, vrati me 
u one dane kada
teška mi je bila 
samo torba đačka
i kad sam u kosi bezbrižno nosila
spretno ubrane cvetove maslačka.

Daj da se još jednom setim
mirisa bakinih kolača,
i mekoće majčine kose,
da se osećam kao da letim,
dok noge mi idu put rose.

Vrati me, da još jednom vidim
pogled sa snažnih očevih ramena,
vrati me na kratko
u moje detinjstvo,
pre nego što jednom zauvek 
postanem velika žena.
Siroče

Na hladnom krovu
sedi siroče,
tamo gde drugi 
ne smeju da kroče,
sedi i gleda u zvezde.
Sedi i čudi se
kako se one divno gnezde
pa sijaju u jednom sjaju
i noćima zajedno traju.
Gleda ih malo siroče
pa mu iz oka kaplju suze,
i mnogo mu je hladno,
dok studen ulazi
kroz sve procepe njegove bluze.
Siroče ih tako noćima gledi,
i sve do sjajne zore samo sedi,
i pušta suze da ga guše
dok mu zlatne oči ne presuše.
Kako tom detetu oči sjaje!
Kako bi samo htelo da traje!
Da mu majka poljubi lice,
da mu suve budu trepavice
i zakrpljene da mu budu rupe.
Siroče sedi,
uz zvezde raste,
noću uz mesec,
danju uz laste.
I zna,
da kad jednom odraste,
i bude deo neke grupe,
večno će ga peći noćna studen
i na bluzi pocepane rupe.
Prosjak

Ja sam prosjak,
Odeće poderane od surovog sveta.
Ja sam prosjak,
Sa grehovima čoveka 
I strahom deteta.
Ruke su moje umorne,
jer njima ubijah nepravdu svu.
Ali je nepravda ubila mene,
pa se čudom nađoh na samome dnu.
Siromah sam, jer nemam ništa
što danas se vrednuje i slavi...
Sanjiva glava, snovi kraj ognjišta
i malo prijatelja, onih pravih...
Nemam skupe cipele i haljine,
niti brza kola što putevima besne,
samo oči prozirne kao daljine,
poljupce nežne,zagrljaje tesne...
I čudna je jošte ova moja glava,
draže joj je selo, planina i trava
nego da u gradu opijena spava
i sa njome njena kratkotrajna slava.
Nisam dovoljno čovek,
jer se borim za neke prošle ideale,
jer nemam poroke kobne, strahove
i malograđanske rituale...
Moja je duša ujedno i moja kob,
i onaj njen deo što odbija da bude rob,
i vesela moja i mlada dob
što besna je i voli da sneva,
da čuje se glasno kad plače il' peva,
da večito priča, na lopove zeva
i vetru života hrabro odoleva...
Ja sam samo prosjak,čovek starog kova,
nisu za mene ta vremena nova,
gde caruje glupost,dok mirno spava um
i duševne muke se iznose na drum...
Pružam vam ruku, jer ljubav mi treba,
šaka razumevanja i komadić neba...
Podeliću s vama šašave svoje priče,
pokazaću vam svoje usamljene lutke,
polomiti sa vama zadnje parče hleba
predati vam svoje poslednje trenutke...
Molim vas, ponizno i bedno,
stavite svoje muke na moje prosjačke dlanove,
napustite svoje kancelarije, ostavite svoje stanove...
Zove vas um, zove vaša duša,
tamo je loša klima, već dugo traje suša...
Skinite teške okove bogatstva,
osetite duh jedinstva, živite duh bratstva...
Ja sam prosjak,
Odeće poderane od surovog sveta.
Samo ubogi prosjak,
Sa grehovima čoveka 
I strahom deteta.
Maturski ples

Zbog toga što ste ubili devojčicu,
zar vas nimalo nije sramota?
Nek proganja vas osmeh na njenom licu,
I borba naša i golgota.

Neka vam od plača tužnih majki,
svakoga dana bolno krvare uši.
U našoj ste zemlji očevi krvavih bajki
i večite boli što slika nam po duši.

Vi to već unutar sebe znate,
da ste ljudi prazni, nesrećni i loši,
jer samo bi takvi monstrumi
mogli da ubiju dete na noši.

Možda je učila prve reči,
možda je brižno češljala svoje lutke.
A bomba je morala u tome da je spreči.
Pamtite li te trenutke?

Neka se nikad ne raduje
Duša vaša prazna i štura.
Malene Milice više nema,
Danas bi bila njena matura.

Danas bi joj majka milovala kosu,
na haljini joj šila poslednji vez,
ali ona, zbog vas,ubice,
neće plesati maturski ples...
Categories: Poezija

Leave a Reply