ISSN (ONLINE): 2683-457X

ALUMINIMANI

Published by knjizevniklub on

Ivan Marković, rođen 1981. u Jagodini. Diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti  u Beogradu, odsek Vajarstvo, u klasi prof. Mrđana Bajića. Bavio se restauracijom kulturnih spomenika. Učestvovao na više grupnih izložbi, likovnih kolonija i nekoliko umetničkih radionica za decu.

Nagrade:

– 2010. nagrada Sreten Stojanović, za postignut uspeh i rezultate u skulpturi, FLU Beograd, Srbija.

Samostalne izložbe:

– 2011. Mali svetovi, izložba ambijentalne skulpture, galerija Alt, Beograd, Srbija.

LJUDSKO TELO U FUNKCIJI SVAKODNEVNIH POTREBA, OBAVEZA IARTEFAKTA

Čovek i njegove granice su primarna oblast mog interesovanja. Otuda je najčešći motiv mojih radova ljudska figura – telo doživljeno kao prva granica u kontaktu sa svetom. Njegov skelet i muskulatura pružaju mogućnosti pokreta koji menja i oblikuje svet, ujedno mu namećući ograničenja. Na najranijim časovima anatomije počeo sam da razmišljam o iskustvu bivanja čovekom, o čoveku kao merilu svih stvari. Posmatrajući svoje školske radove i radove svojih kolega, zapitao sam se zašto su radovi koji obrađuju motiv ljudske figure mnogo upečatljiviji od mrtvih priroda, pejzaža ili praznih enterijera. Intuitivno sam osećao da to ima veze sa pokretom, koji je sam najočiglednija manifestacija i preduslov života.

Došao sam do zaključka da je moj doživljaj sveta neizbežno uslovljen mojom ljudskom prirodom i telesnim sastavom, morfologijom isto koliko i fiziologijom. Ljudsko telo je složeno i njegova reprezentacija kroz istoriju, od praistorije do danas, znatno se menjala. Motivisan sam ljudskom figurom bilo da je u pitanju njena ogoljena (akt) bilo kostimirana forma (građansko odelo za svečane prilike, ili svakodnevna garderoba pri rutinskim ili grubim poslovima).

Ljudi oba roda iz ruralnih ili urbanih sredina privlače moju kreativnu pažnju i usmeravaju je ka crtačkom mišljenju i crtačkoj realizaciji. Trg pun ljudi koji stoje i razgovaraju u manjim i većim grupama, poslovni ljudi u mantilima sa aktovkama značajno hodaju i uvek žure nekuda; ležerni hod ljudi koji šetaju svoje kućne ljubimce, mlade žene na štiklama u laganom hodu telefoniraju bezbrižno. Princip kojim se vodim je taj da nijedna situacija i nijedan motiv iz života takozvanih običnih ljudi ne mogu biti toliko beznačajni i trivijalni da ne zaslužuju pažnju, promišljanje i obradu. To bi bio isti onaj princip koji je Marsel Marso doveo do savršenstva u Pariskom pozorištu pantomime.

Sve ove motive realizujem u raznim materijalima, a najčešće koristim aluminijumske folije, savijam ih, utiskujem, presujem i lepim. Prisustvo folije kao materijala unosi svetlost u radove, lagano je reflektujući.

Autorka teksta: Irena Šimić                                      

Categories: Galerija

Leave a Reply