ISSN (ONLINE): 2683-457X

Милица Миленковић: Стражилово стоји као знак поред пута и путоказ за нова певања и нова стремљења

Published by knjizevniklub on

Збирка песама Испоснице, песникиње Милице Миленковић из Сврљига, овенчана је престижном наградом Стражилово, која се традиционално додељује већ четири и по деценије – од далеке 1973. године, за најбољу књигу објављену у издању Бранковог кола. Многи српски писци беху лауреати ове награде и поносни чувари наслеђа песника који је оставио траг у времену, Бранка Радичевића.

Ослушкујући зов традиције, завичајна песникиња креће на поетско ходочашће да испуни своју духовну мисију.

Одакле је потекла идеја да за предложак тј. прототекст својих песама (ис)користиш Запис Војсила Граматика?

С обзиром на то да сам по струци мастер филолог српске и компаративне књижевности, а од најранијих гимназијских и студентских дана и књижевница и културни посленик, увек ми се благонаклоним чинило то што је баш надомак места у којем живим преписивано Јеванђеље у 13. веку о чему сведочи Запис Војсила Граматика. Сагледавајући контекст настанка овог документа, можемо рећи да је он већ 1279. године представљао својеврсну културну институцију која је имала задатак сабрања нашег народа у једном пограничном месту.

Седам и по векова касније дошло је до тога да Сврљиг, као топоним који се спомиње у овом запису, и као место које и данас постоји, нема развијен културни живот, институцију културе и у сталном је регресу када је у питању писменост. То је и разлог зашто сам 2015. године написала сонетни венац Војсилово откровење користећи за прототекст овај запис те направила хронолошки поетски преглед осам векова духовног живота Сврљига. Била је то преломна година у којој сам схватила сву тескобу ученог и писменог човека међу карикатурама друштва које на владавини права темеље своје личне неморалне идеје и урушавају место у којем живи народ чији су преци били далеко ученији и срчанији људи него што је то изнето у јавност.

Аналогно томе Војсил Граматик у мом сонетном венцу, као глас који постоји седам и по векова, поје ламент над урушеним именом пресветога места док беда опседа Сврљиг – град славни. Испоснице су дочекале своје издање у овој 2019. години када обележавамо 740 година од преписивања овог споменика и један миленијум од помињања Сврљига у литератури, али и 20 година од првог суноврата овог места који је почео рушењем кула и данас кулминира у стварима које нису тема овог разговора, али јесу тема историјских токова којима се поезија бавила и бави се у свим временима.

Шта за тебе представљају Испоснице?

Испоснице као књижевна референца за мене представљају улазак у Бранково коло и најелитнији део нашег песништва. Оне су молитвеник који као да каже тражим помиловање за једно место које је огрезло у мрак. Испоснице су моје место у којем попут Војсила Граматика који одваја једну страну за себе, јер толико је само могао, али је то вешто и искористио, говорим о понављајућим токовима историје који су географски изменили позицију једног места и његов материјални изглед, али нису изменили оно што је вечно, а то је његово духовно значење.

На који начин су Oткровења са белине утицала на тебе као песникињу?

Откровења са белине представљају први део Испосница, и да објаснимо вашим читаоцима, у питању је сонетни венац који за прототекст узима записе, натписе и белешке са маргина светих књига преписиваних у периоду од 12. до 14. века. Одлучила сам се за оне које су најсмисленије и најближе нама данас. Откровења са белине, за разлику од Војсиловог откровења, дају општу слику писара у средњем веку, оне су статичне и богобојажљиве, саткане од сагледавања онога што се дешавало и што се дешава, оне су увод за Војсилов монолог и Војсилово откровење које јачим тоном сече коров који прети да удави наш народ.

Остављање трага на маргини пергамента храбар је потез ондашњих писара чиме су утрли пут будућој ауторској књижевности. Они су на маргини записивали своје мисли и тиме сведочили своју људскост и постојање, јер им је било забрањено да пергамент користе у друге сврхе сем да преписују свете књиге. То је тај систем који се метафорички вековима понавља, и не би био страшан да се у нашем времену не јавља као искривљено и маскирано законоправило којим се ућуткавају просвећени људи.

Откровења са белине за мене јесу вечити подсетник да и када смо на маргини, не треба да заборавимо да у нама живе наши преци граматици, писари, просветитељи, нобеловци и научници, који су наш крст и круг за заштиту народа. Откровења са белине су моја лична слобода којом позивам на храброст и слободу све просвећене и младе људе.

Која је духовна мисија једне песникиње?

Уредник Испосница и рецензент књиге Ненад Грујичић узео је овај наслов за поговор књиге како би указао на моје духовно опредељење у овој књизи, а које управо објашњавам кроз одговоре на претходна три питања. Људи који су се определили за српски језик, културу и књижевност, имају сталну обавезу и моралну одговорност да одговоре на изазове времена и у својим срединама укажу на аномалије друштва које прете да угуше живот у неком месту. Људи се, као што знате, по инерцији боје уметника и бране се мртвим морем, о томе је давно писао Домановић, али они исто тако знају да су уметници, самим тим и песници, визионари и креатори будућности и да су од када постојимо као народ, били они који су очували и сачували наш национални идентитет.

Под мојом духовном мисијом подразумевамо и ново рађање дела Гордане Тодоровић која је српска песникиња пар екселанс, млада колегиница Десанке Максимовић, наша друга Десанка, која је обележила другу половину 20. века. Када Тодоровићева уђе у читанке и школску лектиру, једна моја мисија биће завршена и ја ћу одахнути као млади истраживач и знаћу да ће српска деца стасавати на делу које шаље поруке мира, љубави, слободе, толеранције, свега онога што је у складу са традиционалним српским вредностима.

По твом мишљењу, каква је будућност српске традиције?

Будућност српске традиције има пред собом два пута, као уосталом и све традиције свих народа. Један је очување традиције кроз уметност, едукацију и науку, праве српске традиције поткрепљене знањем и умећем образованих људи у Србији и то је пут наше аутономије и слободе. Други пут је пут ропства, јер како је Умберто Еко објаснио савремени човек упада у замку непрепознавања фашизма који је пре свега прожет култом традиције, национализмом и одсуством социјалног идентитета.

Нама није остало ништа друго већ да водећи се разумевањем сопствених вредности и узрастањем на наслеђу претходних генерација које су имале јаче и чвршће везе са традицијом кроз уметност и науку, утремо своје личне путеве и учинимо да српска традиција буде оно што јесте – процес узрастања нашег народа, а не константни регрес какав је случај са свим што је српско ево већ тридесет година. Дакле, нама остаје да се у образу и лику високе уметности и науке одужимо свим претходницима који су се сасвим сигурно са сличним изазовима сусретали много пре нас.

Колико теби као песникињи која поштује и живи српску традицију значи ова награда?

Награда Стражилово као награда која је одређена топонимом спојницом неба и земље, топонимом који сведочи смртност човека, а бесмртност песника, топонимом који симболизује гробно место Бранка Радичевића, првог младог песника међу Србима, јесте награда која у мом случају долази као потврда рада и стваралаштва, као потврда да сам остала на висини одговорности коју су ми наметнуле претходне награде за младе песнике којима сам заправо и ушла у нашу књижевност.

Бранко Радичевић је Стражилово опевао у својим песмама, најављујући слободу певања једног народа. Он је у најбољем смислу направио преврат у песничком језику и спојио усмену културу са писменом отварајући врата цивилизације свом народу. То је оно чиме и ми данас треба да се водимо, ако желимо да будемо на висини великана чији смо потомци. Однос слободе према језику, уважавање према народној мисли и народном осећању живота и света, поштовање простора на којем живимо – пре свега поштовање и овоземаљских граница које нису само границе земље, већ и идентитета, самим тим простори који памте колико је људи дало живот за њих и колико се њих родило, колико се на њима туговало, а колико радовало. То је оно што нас чини овим што јесмо и због чега се називамо небеским народом.

За мене је пре свега велика награда што су Испоснице објављене у Бранковом колу поводом 195. годишњице рођења Бранка Радичевића, што ми је омогућено да кренем на песничко ходочашће са мојим колегама песницима и песникињама у Нови Сад, Сремске Карловце и на Стражилово, а онда је круна и амблем свега тога награда Стражилово због које се не осећа овоземаљска радост већ хајретистичко узношење оним песничким путевима на којима Стражилово стоји као знак поред пута и путоказ за нова певања и нова стремљења, и то не лична, већ она која баштине уметничко биће целог нашег народа.

                                                                                                     Аутор: Јелена Јоцић

Categories: Intervju

Leave a Reply