ISSN (ONLINE): 2683-457X

Кад бисмо само отишли негде где бисмо могли да будемо оно што смо

Published by knjizevniklub on

Сара Јекић рођена је у Приштини, 18. 5. 1996. године. Тренутно живи у Прокупљу. Студира српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Велики је заљубљеник у књижевност. У почетку је писала кратке приче, а сада је највише посвећена писању поезије. Њене  песме заступљене су у више зборника, као и у часописима Сретања, Стремљења и Књижевни преглед, а има и три објављене збирке песама: Само се очима искрено воли (2015) иПлава одаја на тавану (2016) у издању Пресинга, и збирку песама Кругови (2019) коју је објавило Књижевно друштво Косова и Метохије.

КРАТКИ ЈЕСЕЊИ СУСРЕТИ

Сунце полако слаби.
Ветар доноси јесење писмо
у промрзлим прстима,
обучен у грубе додире.

Два странца се мимоилазе на улици,
осмехујући се без разлога
и уместо руку
поздрављају се очима.
МАСКЕ

Кад бисмо само отишли негде
где бисмо могли да будемо
оно што смо,
а не оно што други од нас желе;
где ни једно друго не препознајемо.

Негде где би Сунце било Сунце,
а камен један обичан камен.

Где би ти био Ти
и где бих ја била Ја,
где никог не бисмо познавали
и нико нас не би познавао,
тако другачије исте.

Ех, кад бисмо могли.
Само кад бисмо могли,
да одемо негде у туђину
и постанемо нешто друго
(шта год пожелимо);
и тако скривени под маскама
потпуно откријемо себе.
ЉУСКА
ОРАХА

Глави у којој је настањен мир
где савест спокојно спава
ушушкана у шарене снове
и не боји се буђења
и љуска ораха је универзум.

Док глави у којој је бука
у којој нема огледала,
а савест ипак бежи од свог одраза
као од ноћне море
све док не остане без даха,
таквој глави је тесно
подједнако тесно
и у универзуму
као у љусци ораха.
Categories: Poezija

Leave a Reply