ISSN (ONLINE): 2683-457X

Ковчег блага

Published by knjizevniklub on

Чика Раде је седео поред прозора и немо посматрао крупне пахуље како усковитлано лете по ваздуху у смирају дана. Поред фотеље је стајао мали сточић на коме се налазила књига и шоља чаја. Чика Радетов пас Оскар дремао је поред сточића, уљуљкан мирисом липиног чаја и тихим пућкањем чорбе на шпорету. Обојица су ћутала. Ћутала је и цела зграда, улице и град, свет се утишао пред овим пољупцима из раја који су падали свуда наоколо. Чика Раде полако окрену своју главу ка соби, а у стаклу прозора заигра његова седа коса, а плаве очи бацише поглед на расуте хартије. Оскар је опет помешао рукописе. Требаће вечност да се сложе у ред и да се скроје у појединачне приче. Или није ни битно. Шта мари ако их је помешао? Ионако ће их све бацити. Или још боље, запалити. Тако нико неће моћи да их објави након његове смрти. Оскар подиже главу и тужно погледа чика Радета. Овај му се осмехну и рече да није он крив. Сав радостан, Оскар поче да лиже руку свог пријатеља и њушком га подсети да се чај већ охладио. Чика Раде узе чај својом дрхтавом руком и баш кад је хтео да сркне, неко зазвони. Звоно одјекну станом и прену старца и његовог пса. Старац уздахну, а његов пријатељ већ је радосно стајао поред врата и чекао га да дође и отвори их. Старац се рукама одупре од старе, исхабане фотеље и споро, ситним корацима дође до врата и откључа их. Оскар већ поче да њушка госта, а чика Раде стави наочаре да боље види овог незнанца. На вратима је стајала млада девојка, носила је тамни комплет и белу кошуљу, коса јој је била скупљена у реп, само су шишке прекривале чело. Плаве очи су кроз мале наочаре мило гледале Оскара, а бела рука је мазила његову главу.
– Добро вече, чика Раде. Ја сам…
– Откуд Ви знате моје име? – одговори Раде гласом који је и њему самом био стран. Ова девојка свакако није заслужила да јој се обраћа овако грубим тоном.

– Извините што сам Вас узнемирила. Комшија испод ми је рекао Ваше име. Ја сам нова станарка у згради. Живим прекопута Вас.
– Добро. Како могу да Вам помогнем? Да Вам можда Оскар не смета?
– Не, ни најмање, он је веома добар пас. Него, овај… Ја сам хтела… Не знам како да Вас питам… – девојка поче да оклева, њен поглед се спусти и поче да крши прсте.
Чика Раде виде шта хоће да га пита. Није прва, а вероватно неће бити ни последња до његове смрти која ће га то питати. Толико њих је долазило, молило, обећавало велики новац, славу и богатство, али он никада није пристао да прода своје рукописе. Више није имало смисла ишта објавити. Толико година његово писање, његов рад и сам његов живот немају смисла. Па зашто онда ишта објавити? Све што јe написао за прошлих тридесет година, били су његови вапаји, жаљење за оним што је изгубио, комади његове душе, а душа се не даје незнанцима. Нико не би могао разумети његове приче, романе или песме. Лаици ће их бездушно читати, а онда их бацити негде у ћошак, професори ће тражити стилске фигуре, мериће версификацију, објашњаваће незаинтересованим ученицима шта је писац хтео да им поручи, а да ни они сами неће знати шта је то.
Због тога, чика Радету дође да отера и ову девојку као што је отерао све друге. И таман заусти, а очи ове девојке погледаше га тако нежно, молећиво, да у његовом срцу нешто затрепери и подсети га на једне очи које је видео само једном, али које су заувек остале урезане у његовом памћењу.
– Дођи. Попићемо чај. Управо сам скувао себи – позва је чика Раде и пусти унутра. Оскар је весело скакао унаоколо, срећан што им је коначно неко дошао.
– Хвала пуно! Јаој, нисам се ни представила! Како сам смотана. Ја сам Јелена, дошла сам овде пре месец дана, управо сам дипломирала књижевност.
– Драго ми је, Јелена. Уђи слободно, само пази да не нагазиш на нешто и повредиш се, ко зна шта је овај покварењак поломио.
Јелена се насмеја када погледа у Оскара, а он покри шапом очи. Склони са двоседа хрпу папира и седе, чика Раде јој пружи шољу врућег чаја, а затим и он седе у своју фотељу и узе шољу свог чаја са сточића. Оскар опет седе поред фотеље и радознало је гледао у њиховог госта.
– Па, Јелена, чиме се бавиш? Рекла си да си управо дипломирала.
– Да, тако је. Нажалост, још нисам нашла посао. Тражим посао који волим, а до тада радим у оближњем тржном центру, у бутику обуће. Због тога сам се и преселила овде, да бих била ближе послу.
– Посао са обућом је веома компликован посао. Свака ципела има неки пут који мора проћи и кроз који мора провести свог власника. Зато је велика мудрост купити, а још већа продати праву обућу. Сећам се кад сам са оцем крпио разне ципеле. Лепили смо ђонове, штикле, поправљали рајсфершлусе, али те ципеле више никада нису биле исте. Тако је и са животом. Закрпљени живот никада не може бити јак као што је био док је био цео. Увек постоји тај један део који је слаб и који може да пукне кад се најмање надаш… Сад се сетих једне старе бајке о обућару чије су ципеле, након што би их поправио, оживеле. Толико се трудио око њих да је свакој поклонио део свог живота, док на крају њему није остало ништа и док није умро. Јеси ли је читала можда?
– Нисам, нажалост. Да ли бисте могли да ми је испричате?
– Не знам – рече чика Раде оклевајући. – Одавно је нисам причао, многе детаље сам заборавио.
– Ох, ма сетићете се сигурно. Молим Вас, испричајте ми – замоли Јелена и отвори очи као какво дете док чека да му отац исприча причу за лаку ноћ.
– У реду. Некада давно, у далекој земљи, живео је један обућар… – полако, несигурно и тихим гласом поче да прича чика Раде своју бајку. Сваком новом мисли и реченицом, његов глас је постајао гласнији, сигурнији, динамичнији, па је бајка текла лако, као да се сама прича и понавља сваког дана као нека молитва. Очи чика Радета су постале светлуцаве, а сузе у њима, тако честе до тада, ишчезле су као да их никада није ни било. Јелена и Оскар су, као мала деца окупљена око свог деде испред камина, слушали бајку пажљиво, трудећи се да упамте сваки детаљ.

После ове, старац се досетио и других бајки које је некада давно причао, онда када је имао коме, пре него што је смрт покосила животе његове жене и деце. Тада је схватио да живот није бајка са срећним крајем, живот није топлина породице, нити вечита срећа. Срећни дани његовог детињства и младости су прошли, ветар их је однео тако лако као да су перце, а донео је тугу и самоћу. Оскар је у његовом животу дошао као сам анђео, поклонио му бар мало срећних дана, са много љубави и најискренијег пријатељства.

Ноћ је одавно пала, казаљке на сату су отишле високо, а приче су текле једна за другом као бистри поток у планини који је коначно пронашао свој пут и хитао ка великој реци. Крупних пахуља више није било по ваздуху. Замениле су их ситне пахуље, које су густо падале и повећавале бели тепих све више и више. Ништа се није видело. Само су се уличне светиљке назирале у овој мећави и подсећале да и даље овај исти град постоји, да га није мећава закопала.
– Ох, Боже, колико је сати! Извините, чика Раде, превише времена сам Вам одузела – изненада узвикну Јелена, а Оскар се одједном усправи као да га је прекинула из неких дубоких мисли. – Морам да кренем.
– Ма ништа за то, ниси ми досађивала ни најмање. Пре ће бити да сам ја тебе угушио овим глупим причама.
– Како то можете и да помислите, побогу! Дивне су приче и било је дивно слушати Вас. Хвала Вам што сте ми их испричали, подсетили сте ме на детињство. А сад морам да кренем. Лаку ноћ Вам желим.
– Лаку ноћ и теби. И дођи нам опет на шољу чаја.

Оскар залаја и оњуши Јеленину руку у знак поздрава, па се ови нови пријатељи расташе.

Јеленин стан није се много разликовао од стана чика Радета. Био је мали, са кухињом и дневном собом, купатилом и једном спаваћом собом. Ипак, оно по чему су њихови станови највише били налик један другоме јесу књиге, свеске и разне белешке.
Док су код чика Радета били разбацани папири на све стране, делимично Оскаровом заслугом, код Јелене су пак све књиге и свеске биле уредно сложене на полицама у дневној и спаваћој соби. Сваки предмет у њеном стану имао је своје место где је морао стајати. Другачије Јелена не би могла живети. И најмање померање било какве ситнице би је излуђивало и не би могла радити тако. Али то је онда излуђивало њену мајку, сестру и оца, њене пријатеље и све који су долазили у контакт са њом. На крају се одселила, сама је уредила свој стан и тако постала сигурна да јој нико ништа нећe померати. Мајка јој је говорила да ће остати сама, да не може тако. Ипак, Јелени самоћа није била тешка. Чак јој је и пријала! Неким људима једноставно је укорењено да имају потребу да буду сами, да лутају светом као ветар од града до града, од особе до особе, али да се никада не задржавају предуго. Онда би били везани, као птица у кавезу, а ветар се не веже, и птици није место у кавезу. Јелена није била у кавезу, сама је саградила своје гнездо, топло и ушушкано, далеко од радозналих погледа, тривијалних ствари и испразних људи. А када јој оно досади, растуриће га и саградити неко ново, у новом граду или, можда, у новој држави.

Мада јој се чинило да је поспана, када је легла Јелени се није спавало. Размишљала је о свом комшији, чудном старцу са богатством разбацаним свуда по стану. Богатством за њега и целу књижевност! Ипак, у њему је постојао неки инат, нешто што је пркосило свим људима, теоретичарима, разним уредницима са похлепом у очима. Био је и он као птица, дивља и увек своја, неухватљива и непојмљива народу. Јелена му је дошла да га замоли да јој дозволи да среди његов рукопис, али када је угледала његове очи, а онда га и сасвим упознала, одлучила је да то не чини. Ко је она била да би јој он то дозволио? Мала девојка, непозната књижевним круговима. Да је хтео, до сад би дао своје рукописе некоме много битнијем, али он то није учинио. Био
је задовољан својим животом, пријатељством са Оскаром и шољом чаја у предвече.

Тако, у размишљању, Јелена је дочекала јутро. Дан је освануо, али без сунца, а белина нападалог снега осветлила је уместо њега собу. Јелена устаде, намести постељину тако да нема нити једне неравнине, спаваћицу склопи уредно и одложи у фиоку. Док је пила кафу, гледала је са прозора у бели парк. Снег је престао да пада, али је његов покривач био толико велики, као да је падао данима без престанка. Сиви облаци су прекривали небо, а ветар их је покретао тако брзо као да су у ствари били бродови упали у буру. Људи који су пролазили парком носили су дебеле јакне, капе и шалови су им покривали скоро цело лице, а из уста и ноздрва излазила им је пара. Очигледно да је напољу било ледено. Јелена попи кафу и поједе тост, па се обуче и изађе. Данас није радила, па је решила да прошета и удахне свежег ваздуха. Баш кад је отварала врата, чика Раде је закључавао своја, са Оскаром поред себе, такође спремним за шетњу. Изненађени што се опет виде, радосно поздравише једни друге и сви заједно се упутише ка излазу из зграде.

– Ми ћемо проћи парком, а онда ћемо се спустити до реке. Можеш поћи са нама, ако ти не смета ветар поред реке.
– Врло радо ћу поћи. И ја сам пошла без циља, па могу и на ту страну.
– Знаш, драго ми је што сам те упознао. Ти си први књижевник који ме је посетио мене ради, а не због мог рукописа. Хвала ти!
– Немојте ми захваљивати, чика Раде. И мени је драго што сам Вас упознала – одговори Јелена, али поцрвене и спусти поглед ка земљи.
Оскар је весело ишао испред њих, срећан што су њих двојица коначно нашли пријатеља. Шетали су скоро два сата, Раде је причао бајке којих се сећао још из детињства, и то тако мирно и топло да нису обраћали пажњу на хладноћу. А мало је рећи да је било хладно. Оштар ветар је брисао све пред собом, штипао је за очи, јагодице, реку је био прекрио ледени слој, а најмање и најнежније гранчице дрвећа, оне које су биле још нејаке за овакву хладноћу, пуцкетале су испод снега и леда.

Када су се вратили, Јелена их позва на ручак и чај. Ручак је јуче скувала, али јој се није јело па га је оставила у фрижедеру у намери да га поједе други пут или да га баци. Сада у друштву чика Радета и Оскара, и после оволико ходања, апетит јој се отворио и једва је чекала да седну за сто. Топли чај и топло јело угрејали су ово двоје
пријатеља, а Оскар је поред радијатора грицкао кост.
Дани су пролазили, зима је била све оштрија, све више је стезала, ледила стакла на прозорима желећи да се увуче у станове. Чика Раде и Јелена су дане проводили у разговору, читању, а Јелена је успела да наговори чика Радета да покупи папире са пода и да научи Оскара да их више не разноси. Међутим, једног дана, баш кад је снег почео полако да се топи, Раде се разболе, доби високу температуру и страшни кашаљ. Јелена позва лекара који установи да има јаку упалу плућа и препоручи да га одведе у болницу. Чика Раде то одби.
– Ако ми је суђено да сад умрем, нећу се одупирати, а још мање лутати и мучити се по болницама. Смрт се не може одложити и још мање зауставити. Пустите ме да у миру отпутујем својим милима.

Тако је и било. Чика Раде је остао код куће, Оскар је седео поред његових ногу, а Јелена га пазила дан и ноћ. Нажалост, сва пажња и лекови нису помогли. Чика Раде је умро након седам дана, видно пропао и измучен. Пре смрти, позвао је Јелену к себи и дозволио јој да након његове смрти објави шта год хоће од његових радова.

Јелена је сахранила чика Радета, а сахрани су присуствовале све комшије из зграде. Сви су га хвалили и говорили да је био добар човек. И нису ништа ни слагали, заиста је био такав. Оскар је лежао поред гроба, а онда га је Јелена узела. Заједно су наредних годину дана копали и листали чика Радетове списе, а на дан када је он умро, на излозима свих књижара у земљи, стајала су два тома „Чика Радетових прича“.

Ивана Стојановић

Биографија. Рођена сам у 12. августа 1996. Завршила сам Гимназију Стеван Јаковљевић у Власотинцу и тренутно сам апсолвент Србистике Филозофског факултета у Нишу. Још као мала волела сам да читам и урањам у свет књижевних ликова. Почела сам да пишем
у средњој школи, а највећу кривицу за моју љубав према књижевности носи моја професорка српског језика и књижевности. Као свој први већи успех издвајам причу Љубав је најлепше осећање за литерарни конкурс у свом родном граду под називом На
обалама Власине. Тај мали ветрић који је тада почео да дува распиривао је ватру све више, па сам на студијама почела да пишем много чешће. Тако сам 2016. објавила кратку причу Црно-бела фотографија у Зборнику поезије и прозе, на блогу Српски језик и књижевност, 2017. кратку причу Магдалена у збирци Пиши и објави, у издању Креативног писања, као и причу Странац у Нишу у студентском часопису Недогледи.
Инспирацију за своје кратке приче налазим у свакодневим стварима и ситницама. Она долази ненадано, без икакве најаве, па из тог разлога са собом увек носим мали нотес у коме често запишем сцену коју видим на улици, у кафићу, у парку, или неку мисао која ми дође док, рецимо, спремам испите, играм се са својим псом, слушам разговоре који ме не интересују. Власина је још једна ствар која непрестано кроз своје токове доноси инспирацију, а има ли ишта лепшег од мирне воде и сунца!
Често ми говоре да сам тиха и не причам пуно о себи, што и јесте тачно, јер је причање о себи веома тешко (као што је тешко и писање ове аутобиографије). Ипак, у мојим причама увек постоји неки део мене, па макар он био сићушан и препознатљив само мојим најближима.

Categories: Proza

Leave a Reply