ISSN (ONLINE): 2683-457X

Стопама писца из далека

Published by knjizevniklub on

Лауреат престижне књижевне награде Рамонда сербика, Владан Матијевић, представио је публици своје стваралаштво у среду, 18. септембра, у Легату Сремац–Миљковић. Ауторско вече нашег познатог НИН-овца одржано је у оквиру Међународне књижевне колоније Сићево, културне манифестације која има традицију дугу скоро три деценије. О књижевном опусу вишеструко награђиваног писца говорили су Предраг Петровић и Мирјана Бојанић Ћирковић. Овај догађај је окупио бројне љубитеље писане речи и културну елиту града Ниша.
Многи српски писци беху поносни носиоци награде, која ове године слави четврт века и додељује се за целокупно литерално стваралаштво аутора и допринос националној књижевности и култури. Жири за доделу награде чинили су: прошлогодишњи лауреат и књижевник Звонко Карановић, књижевник и новинар Велибор Петковић и књижевник Радосав Стојановић. Свечана додела награде заказана је за петак 20. септембра у 19 ч, у Градској кући. Оснивач и покровитељ овог значајног културног догађаја је Град Ниш, а организатор Нишки културни центар.

Овогодишња Књижевна колонија траје од 17. до 22. септембра и одржава се у сарадњи са Друштвом књижевника и књижевних преводилаца Ниша, Националним музејом Ниш, Народном библиотеком Стеван Сремац и Заводом за заштиту природе Србије. Прва Књижевна колонија у Нишу је љубитељима лепе књижевности отворила своја врата давне 1991. године на иницијативу др Михајла Игњатовића, писца и књижевног преводиоца из Ниша.

Јелена Јоцић

О делу Владана Матијевића

Једна од кључних речи којом се може одредити проза Владана Матијевића била би појам супротан од ескапизма, јер његова дела, in medias стварности, читаоца освешћују, провоцирају на упитаност о сопственим могућностима за маневар; буде га на мале буне. И светкују управу ту малу, индивидуалну (по)буну, некада равну праћакању рибице на сувом; али, и као таква, она је сила која може да заталаса расуло (стварност).

Овакав ефекат Матијевићевих дела, коме највише доприносе наизглед успутни коментари приповедача који се случајно задржавају на детаљима, по својој природи и функцији налик је транспарентима Брехтове драме (који такође читаоца/гледаоца настоје да одрже трезвеним, будним; Матијевић би рекао: у стању доумљења). Поређење Матијевићевих дела са (Брехтовом ангажованом драмом) релевантно је са још једног аспекта: у Матијевићевој прози са врло мало светлости, у драми општег опадања, оне који пливају узводно и/или плутајући чекају патетично неминовно, заиста можемо назвати јунацима; пред извесношћу, њима је дата (а неки од њих је и узимају) могућност осмишљавања времена заустављених казаљки. Међутим, у Матијевићевим делима будност (читаочевог) разума никако није на уштрб читаочевих чула.

Координате матијевићевског света (расула) постављене су у збирци песама Не реметећи расуло, и најбоље су описане у стиховима:

превелика доза стварности / слике брзо протичу (Поред воде)

виолиниста и даље свира / не реметећи расуло / и све је концентрично кружно / и врело (Психоделија)

Свет Матијевићевих дела исти је од прве збирке песама, Не реметећи расуло, до (тренутно) последњих романа Сусрет под необичним околностима (2016) и Р. Ц. Неминовно (2017). Измењен је угао гледања на тај свет. Пратећи стваралаштво Владана Матијевића, уочавамо заокрет од описивања/приказивања оног око нас, ка ономе у нама.

Два последња романа Владана Матијевића синтеза су проблема оцртаних још у првој верзији збирке Не реметећи расуло; један од њих је усамљеност/самоћа. Писац аргусовог ока за нијансе овог стања и за детаље који (нимало парадоксално) кроје будућност, Матијевић је филозофију живота својих јунака (боље рећи, умеће живљења) засновао на идеји избора: на самоћу смо приморани, а усамљеност је стање које бирамо. Опет, усамљеност је само привидно стање јер неминовност самоће у онеобиченим околностима Матијевићевих дела преобликује се у збивање, радњу. Самоћа (девизом избора јунака) постаје тачка са које се креће, корача, трчи; са које се формира пут, макар и кружни.

На путу ка димензији поунутреног, Матијевић се у последња два романа усмерава ка љубави, вери и спасењу као три димензије ремећења расула, извесности; притом се атрибути озбиљно и ангажовано придодају и анализи ове тријаде. Тема спасења конкретизује се у делима овог писца мотивима анђела и пристаништа. Пародија библијске приче о Нојевој барци у Сусрету под необичним околностимаанђео клептоман у роману Неминовно) поручују да у свету изокренутих вредности, где вера пада на лествицу нише, човек се може уздићи до самог творца – занатлије (сопственог) живота. Пристаништа су опсервирани могући простори за остварење личних потреба, макар и физиолошких.

Ко/шта ремети расуло?

Јунаци који ремете расуло свој кроки лик такође имају у збирци песама Не реметећи расуло. У песми Нове девојке ходаће метроима (из збирке Самосвођење) уочавамо лице Ане Жежељ, тада девојчице (у Пристаништима – девојке, у Сусрету под необичним околностима – старице). Девојка подивљале крви, која битним догађајима смањује битност, ниподаштава стварност, не пристаје на контролу емоција и цензурисан живот, са неутаживом жељом / да баци по води пљоснати каменчић (Жетва) ремети стварност и њену превелику дозу чини подношљивом (за живот; то је њено умеће живљења). У Подземним водама (Пристаништа), са пивом у једној, цигаретом у другој руци, у ћумезу кафане Пропалитет, одбегла од своје девојачке части, Ана Жежељ седи за шанком и ремети једним јебига, трима ексцесима, панталонама, презривим погледом. У Сусрету, Ана ремети конвенцију чекања; она патетично помирљиво чека несталог песника, љубавника Марјана Верговића, усамљено на матијевићевски начин.

Неминовно (кроки лик у песми Психоделија) у каснијој прози В. Матијевића постаје каприц, сан, принцип ремећења расула. 

Јунаци Владана Матијевића свесно, освешћено, суштински разумеју живот. Читаоци не прате њихов пут обликовања идентитета, већ њихово трагање за методом/умећем живљења / ношења са животом, макар му и дословно рекли носи се.

На почетку смо поменули време заустављених казаљки – чест мотив Матијевићеве прозе (који нас на први поглед асоцира на фокнеровски, компсоновски мотив заустављања казаљки и бацања очевог сата у реку). Како се Матијевићева дела од првог до другог погледа модификују у своје три димензије (продубљују, шире, узвисују), и овај мотив добија другачију конотацију. Време заустављених казаљки је индивидуално време (стварност) и Матијевићев јунак је у њему затечен (упознајемо га у слици заустављеног кадра). Али, Матијевићеви јунаци, послужимо се речима Радомана Циврића Неминовног, сачињени су од гипса, крви и меса, а богати маштом. Све три именице уливају се у борбу. Матијевићеви јунаци су јаке силе које ремете расуло (стварност).

Мирјана Бојанић Ћирковић

Фотографије: Јована Костов


Leave a Reply