ISSN (ONLINE): 2683-457X

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ ИЛИ КОЕФИЦИЈЕНТ САБЛАСНОГ ПЕНТАГРАМА

Published by knjizevniklub on

– БОЖАНСТВЕНА КОМЕДИЈА –

 
Време: Јукронија – и пре и за време и после Тита Тито
Место: Јутопија – и испод и изнад и лево и десно и испред и иза Тита Тито
Лица: Тутанкамон у пењоару
           Сфинга
           Мали Принц
           Добра кобра
           Овца
           Картонска кутија
           Хор бечких дечака
           Змија Марина у пењоару
           Црна египатска мачка
           Хелена Петровна Блавацка       
           Старац Порфирије
           Египатски свештеници

           Дијамантски скарабеји          
           Клепало
           Звоно
           Хор светогорских монаха
           Дечји хор

 

ПРВИ ДЕО

ПОЈАВА ПРВА

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: Сфинго, Сфинго, драга моја друго, кажи мени, али немој дуго, кажи кажи, али ме не лажи: што ти грло спава, уснуло у мекој ражи Ивиних путева? Чудно црнче, насмеј ми се, буре те полива, слатка бурма уједа те од винског плетива…

ХОР БЕЧКИХ ДЕЧАКА: Нит гром грми нити муња сева, већ се нама Ново Време спрема! Лево десно, нигде мога стана: ој пустињо, ал’ си накресана! Иде време шарених царева – жутих, црних, црвених и плавих, и зелених – свих дугиних боја! (Тихо)

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: Сфинго моја, моја верна друго, кажи ми кажи…

СФИНГА: Како да те зовем?

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: Не баш то, али нешто веома слично. Ал’ не схвати лично. Иначе, зови ме Marechal. Marechal Тутанкамон. Дакле, ако коефицијент интелигенције – пратиш ли ме моја драга – ако коефицијент интелигенције није исто што и коефицијент истинољубивости, као што обоје знамо да није, питамо се, питамо се: шта је недостајало Мики Андрићу, Иви В. Лалићу и осталим Бечким дечацима од та два? Да ли чак оба? Легиону њихових другара, именом: има нас много? Док су ковали, поткивали и закивали, да не кажем зачикивали у звезде Јосипа Бароуза Тита? Бранимир Џони Радичевић са Задавком Ћопићем им није ни примирисао, чедо моје. Хај хо, хај хо: јер ко пјева тај не мисли зло – или мислиш да има изузетака, ипак, Сфинго моја, ак’ си међу звјездицама, својим милим  сестрицама?

СФИНГА: Јесу ли га ковали, поткивали и закивали, да не кажем зачикивали у Плаву Звезду, божанствени Фараоне? Ону на коју ћу ћеш ће ћемо ћете ће и Ви отићи после мумифицирања? Као Владимир Иљич Лењин Бодисатва, по прозрењу, сказанију и приказанију Ламе Николаја Рериха: Океана премудрости? Јел’ у Урусвати, ако смемо знати? Или можда: у небески Плави воз?

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: Ах, ах, већ губим дах, хвата ме страх. Ја мумија? Шта значи: Ја сам мумија? Шта одатле следи, по логичкој нужности: постојање или непостојање – а још нам је наша картезијанска совуљага Хегел проказала да је то исто, само друго паковање? И то ти је све апсолутно знање – више или мање. А ми се само шалили са њим – моша, моша, Моше: де Леон! Молим лепо. Дакле, шта следи, ако ишта следи из Ја сам мумијадакле постојим – или дакле не постојим – питање је сад? Чак и ако је можда живот смрт а смрт живот: опет испада, моја цуро млада, да је живот живот а смрт смрт, драги Хераклите! Драги Хермесе Трисмегистосе! Драги другови и другарице: ако треба, ми ћемо и да гладујемо! Ја мумија? Где је полиција? Краду ми живот! Ви ме поткрадате, Мико и Иво! Упомоћ! Упомоћ! Знам ја, Иво, да си ти писао Драгону Михаилу да ме сатре 1942. године, о знам! Тутанкамон све дозна! У логор их водите, на Плави оток, сместа!

СФИНГА: Господару Фараоне, највећи сине свих светских и надсветских небеса, наших и не само наших, нестворени, неначињени од глине, Marechalе надвечни, свемоћни и беспочетни, Тутанкамоне бесконачни, опростите, опростите мени глупој грешници!

Сфинга од картона се проваљује. Из ње излази одрастао човек, у пионирској униформи, у сукњици, белој кошуљи, са црвеном марамом и титовком на глави, и пада ничице, лицем према земљи, окренут према Тутанкамону у пењоару, покривајући рукама главу. – Изгледа сасвим као Карл Маркс.

СФИНГА ПИОНИРКА наставља: Открили сте моје право лице, право име, моје клице сој, моје кикице и мој број! Вратили сте ми моје крпице! Слободна сам! Слободна сам! Сама сам! Тама сам! С Вама сам! Ништавило, љубави моја. Сада, молим Вас, уништите ме.

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: – Одједанпут му се појављује томпус у једној и чаша са вискијем у другој руци – Знам ја, Мико и Иво, и сви ви мангупи – Гручо, Гручо, неваљалче! – да бисте највише волели да се повратите у песак од којега сте и начињени. Мандале моје малене! И тата би дечице, и тата, него шта, а сви ви знате да сам свима и свему то ја. Ви бисте волели да вас нема. Али од тога нема ништа! Ја сам вас створио, баш као што сам и самог себе, и ја ћу вас уништити, баш као и себе: Самојединородног! Али тек кад заслужите, што се вас тиче, и тек кад се мени прохте, што се тиче Мене. Дакле Сфинго, прво тачно одговори на моје питање. Изволи. То ништа не боли. Пажљиво, и не соли. Лаж мене боли. Истина ме воли. Слушам те, другарице. Шта је недостајало Мики Андрићу, Иви В. Лалићу и њиховим другарима којих много има? Ајде, Гручо, одреши твој језичак лак.

СФИНГА: – Придигла се, врти хулахоп и пије кока-колу – Ем-а ес-ес-а. Како, шта? Па они су били моје друге ја. Недостајало им је Ништа! Није најтеже спознати самог себе. То уопште није тешко. А конкретно је још и лакше. Не постоји ништа лакше на целом свету! Али ја знам да Ништа не знам. А више од свега – управо онако како Вас Тутанкамоне бесмртни обожавам, и као идолу Вам се клањам, јер не љубим Бога, а ко не љуби Њега љуби Вас: смрт – волела бих да то Ништа знам, и цела му се предам! Могу ли сад, уз тресак и пљесак, назад у песак? Живот ми није био лак. И горе од тога: бљак! Радујем се смрти!

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ: – Узима ловачку пушку, ставља у њу патроне и нишани према Сфинги – Из твог одговора, моја Мико-Иво-и-дружино-ужино, сасвим ми је јасно, ако су ти Мика-Ива-и-дружина-ужина заиста били сијамски близанци, шта вам је свима недостајало. Тако много, Гручо, а ипак тако мало, заправо: Ништа! Хвала вам, Клепсидро, хвала вам, Касандро, идите сад, свратите у подземни хлад који нуди лепи град Хад, па се наглавачке баците у вашу вољену и најрођенију смрт! – Изговоривши ове речи, Тутанкамон пуца из сачмарице Сфинги у главу из непосредне близине. Сфинга пада мртва на песак. Око ње се шири локва крви, која почиње да гори и да се дими. Из испарења се помаља прилика која се приближава.



ПОЈАВА ДРУГА

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ наставља: – Узима двоглед и покушава да назре ко се приближава кроз густа испарења и дим – Ево иде неки ситни лик. Као да је малолетник. Златокоси клинац са смешним плаштом. Гологлав? Где су му црвена марама и капица са слатким пентаграмом моје љубави? Иде право према мени. Одлично. Сада ћу мало са њим да поразговарам. А ту је и змија. Прати га као пас. Чудно? Како лепо игра! Гле! Хоће да ми лиже ноге. Дивно. Јао! Уједе ме! Али шта има везе. Ионако сам у пењоару. Скинућу га и скочићу право до Плаве Звезде. Из једног скока, за трен ока. Да берем уздахе, сне и зраке лаке, да весело и моћно сечем пенушаве вале Мандале вечности, машући из Плавог возааааа… – Тутанкамон у пењоару устаје, подиже руке ка небу, скаче, и пада наглавачке, мртав, на пустињски песак. – Чује се необично шиштање и сиктање. – Лепет крила

МАЛИ ПРИНЦ: Другови, другови, коме сад да предам ову овцу? Добра змија ми је рекла да ме овде чекате Ви дивни пријатељи и најдивнији људи. Да ћу овде најзад пронаћи вечну љубав. Да ћу спасити душу од смрти и срце од усамљености. Да ћу пронаћи вечну радост и вечну младост: мудрост свих векова, како се осмехом вечности смеши изнад времена. Лепоту свих простора, како се прекрасним лицима сјаји усред сабора свих и свега загрљених неописивом радошћу. Само је требало да донесем и принесем ову овцу. Тако ми је рекла добра Змија. Друже Тутанкамоне, пробуди се! Другарице Сфинго, пробуди се! – Дрмуса их. Седа на песак. Спушта лактове на колена и зарива главу у шаке. У позицији лотоса тресе се и горко и неутешно плаче.

ХОР БЕЧКИХ ДЕЧАКА:

Дечак Иван В. Лалић, хоровођа. Пролог: Тито, херој у рату, градитељ у миру, како то каже свима нама позната спонтано срочена парола која, препознајемо то у овом тренутку, има једноставну величину античких епитафа. Херој у Великом рату, што је почео кад је Човек свесно зажелео да постане оно што Маркс назива целовитим човеком. Градитељ у једном угроженом миру, с јасном визијом једне праведније, људскије организоване планете. Први херој наше револуције, херој бескомпромисног отпора свим претњама које би могле да угрозе наш пут, Титов пут, и први градитељ нашег самоуправног социјализма. Али и градитељ, архитект наше револуције и херој изградње једног друштвеног система, који зрачи у размерама што се већ одређују меридијанима и паралелама.Тито је једна сума наше историје, битна димензија наше садашњости, али и наша будућност, коју је засејао путоказима, уверљивим и недвосмисленим. Ево једног од тих путоказа у времену, по којима се крећемо. Речи упућене нама, писцима, пре скоро тридесет пет година: Књижевност треба да има пуну слободу развијања. Градити будућност наше социјалистичке заједнице значи, дакле, истрајати на једном историјском путу што га је Тито замислио и трасирао по мери ослобођеног Човека. Тито: историја, садашњост, будућност. А знамо да будућност не умире. Зато ми у овом тренутку навиру на усне стихови другог једног песника, нашег друга, Јуре Каштелана: У овој земљи живи човјек, и друг, и вођа, Јосип Броз Тито.

Дечак Владимир Назор, соло: Од гвожђа је, али у том гвожђу куца топло срце. С руке, кад је увис диже, до облака тамних прамен светла стиже. Када хода, лед му под петама пуца!

Дечак Бранко Миљковић, соло: Тито када говори као да звезде падају, у лепу воду иза једне вечности иза променљивих облака, он ништа не прећути, он каже сваку мрљу у оку сваки облак на души, он нас учи како да не изгубимо сличност са својом надом, са својим лепим људским лицем, он нас учи како да препознамо будућност!

Дечак Душко Новаковић, соло: Као гром је грунуо на бурдеље и палате, цепајући на два, на три искежене маске олигарха, потпорне зидове палата, дијадеме хировитих принцеза. Сажижући, без милости, вртове крволочних психа!

Дечак Мирослав Антић, соло: Постоје људи начињени од светлости. Они су ту, међу нама, дишу и мисле, а ипак сједињују у себи и прошлост и садашњост и будућност. Тешко је имати достојанственију реч, тешко је наћи мушкију, бољу и хуманију реч, у овом столећу, у језику било ког народа ове кугле земаљске, него што су та четири једноставна и златна слова: Тито. Тито је мудрост братства и лепота јединства!

Дечак Радомир Андрић, соло: − Колико смо метана у стању за један дан излити? – пита друг Тито радника партизанске фабрике оружја у Ужицу 1941. године – Тачно толико колико душмана наше слободе на свету може бити. Ми не можемо уз оне који гаје сумњу, који ћуте. Чекају победу, дође ли тад су уз њу!

Дечак Бранко В. Радичевић, соло: Памтимо његове речи, позив упућен нама. У песмама је нашим, у замаху мишице. И кад је искушење и кад се победа слави, Тито је с нама! Његов осмејак, добро лице! Ми кличемо: за Тита! И испуњен је план. С мислима на Тита ми почињемо рад, ми завршавамо дан!

Дечак Адам Пуслојић, соло: Бранимо чистоту његове револуционарне визије, јединственост његове јединствености, непоновљивост његове непоновљивости, Тито је, за нас песнике, вечно жива метафора!

Дечак Перо Зубац, соло: Хвала млеку и хвала житу које су родитељи давали Титу! Јер како je Тито стамен попут брега, тако су чврсти и они уз њега. Јер како је Тито знао идејом и смелошћу и мудрошћу чудном да нас храни, тако су и њега у јасно сутра носили његови партизани! Хвала јунацима Југославије што нам је небо од сна плавије!

Дечак Милан Ненадић, соло: Никакве збрке, другови, ни плача као у почетку, доста је плакао човек. Кажем: другови, мирно! Кажем: другови, мир!

Дечак Божидар Шујица, соло: Његов живот је усправност једном олујном стаблу, његов видик је светлост која се разгранава, његове су мисли саднице у веку и бацају дубоко дубоко у будућност песме што се као јабуке беру!

Дечак Душан Радовић, соло: Процветало у Титовој башти, бело жуто и румено цвеће. Запевала сеница на грани, крај Титова крова и прозора. Волела бих да сам и ја птица, да сам птица или љубичица. Кад се Тито од рада умори, да га моја песма разговори; да га моја топла љубав сретне, кад погледа на бокоре цветне!

Дечак Манојле Гавриловић, соло: Улази у град на коњу кô на звезди, са цветом на рамену и птицом у оку, око њега војска и светлост језди, налик на заставу од Сунца у скоку. Долази са венцем извора око руке, са шалом од дуге и месечеве нити, девојчице му по коси плету звуке, од младог свитања што ће јелен бити. Он је пролеће заљубљено у брезу виту, љиљани су му руке, зрак Сунца коса, очи су му свици што светле у житу, рамена му Месец, груди су му роса. Он је река златокрила, мирис лета, светлост коју хор славуја зором носи, на раме му кћи лабуда ноћу слета, док у пољу међ звездама ветар коси. Његове су мисли јаче од грома у ноћи, из грла му бело јутро најављују петли, и нема места где му реч неће доћи, да све претвори у легенду која светли!


Из картонске кутије у облику звезде петокраке,
коју је Мали Принц положио испред мртвог Тутанкамона, који лежи у подножју Картонске пирамиде, у којој је седео као у фотељи, док је био жив, чује се гласно и све гласније блејање:

Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!
Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!
Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!
Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!
Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!
Беее! Бееееее!! Беееееееее!!!

Плач Малог Принца, праћен крицима и јауцима, вапајима и преклињањима, уздасима и хропцима, страшним врисцима и запомагањем – пуцњима, рафалима, експлозијама, ударцима чекића о наковањ, тестерисањем, бушењем, закуцавањем клинова итд.
и
Химна Хора бечких дечака
и
Гласно блејање огромног стада оваца

… … … ОДЈЕКУЈУ УНИСОНО… … …


Затамњење. Мук.

Крај Првог дела

Фантом из Опере

Тајанствени стваралац из сенке познатији као Фантом из Опере, оживљава истинске вредности и као  весник будућег века утире пут новом цивилизацијском поретку чија ће основа бити духовна култура. Овај фантом слободе доноси нам вечно свежи дах хришћанског либерализма: осмех вечности на лицу времена! Шта је то хришћански либерализам? Слобода од греха и од смрти, и слобода за обожење и вечни живот у
којем ће свакоме бити могуће све што пожели. О свему томе нас обавештава овај културни ратник бритког ума – припадник Бригаде мученика философије − упирући оловку попут копља, разобличавајући ниски укус, тривијалност, скаредност и кич, зли пород масовне антикултуре која је као духовна куга опустошила српску и светску културну сцену…

Име и презиме аутора драме познато је редакцији часописа.
Уредништво часописа подржава креативност и слободу изражавања својих аутора, али ставови аутора нису ставови уредништва часописа Без лимита.















Categories: Drama

Leave a Reply