ISSN (ONLINE): 2683-457X

ТУТАНКАМОН У ПЕЊОАРУ ИЛИ КОЕФИЦИЈЕНТ САБЛАСНОГ ПЕНТАГРАМА (Други део)

Published by knjizevniklub on

ДРУГИ ДЕО

ПОЈАВА ПРВА

Мали Принц се обазире око себе. Змија је измилела негде испод Тутанкамона и приближава му се. Усправна је и поносна, као да лебди изнад песка: права царска кобра.

МАЛИ ПРИНЦ: Зашто си то учинила? Шта ти је Тутанкамон био крив? Пита полуљутито−полууплакано.

ЗМИЈА: Па сам је то тражио. Живот му није био мио. Сам је тако хтео. Ка смрти је полетео. Зар да му не изађем у сусрет? Ко ће ако ја нећу? Тако или никако, дакако? Не буди тужан, дечаче. Овде нема зашто да се плаче. Дапаче! Чуј – и Хор бечких јагањаца је утихнуо – а ни Овца из твоје кутије више не блеји. Зашто сам то учинила? Мајко мила! Па само сам хтела да га обрадујем, наравно. Мислиш да је мени стало да ли је он мртав или жив? Све ми је равно – одавде до Тигра и Еуфрата. Све се збило по његовом слободном укусу. А о укусима се, знаш, не расправља: све нам је слободно. Тихо: На пример, ако неко хоће некога слободно да отрује, он слободно – и то по свом укусу – отров справља. Елементарно, драги дечаче! Као и мудра Сфинга, и отац неба Тутанкамон више воли да буде мртав него жив. Питај га ако ми не верујеш! Ту нико ништа није крив. Напротив! Просто напросто: пошто не љуби Бога – а Бог као што знаш, није силоватељ – Тутанкамон љуби: на слово ссс, на слово ссс, тако је: сссмрт! И то веома великом љубављу. Слободном. Дубоком. Правом. Искреном и верном. Безрезервном и безусловном. Узвраћеном. Узајамном! Готово да би се могло рећи: срећном. Тихо: Још само кад је онај непоменик не би држао на узди – тиранин над смрћу, над њеном личном слободом и над њеним светим правима – авај. Страшно је то рећи, horibile dictu, али живот нажалост ни у смрти нема крај. Уосталом, наредио ми је надгосподар, кнез овога света, наш цар. Зар њему да будем непослушна?

МАЛИ ПРИНЦ: Сада схватам колико си ти у ствари добра. Мудра кобра! – Помилује је по глави. – Молим те, помози и мени да будем срећан. Али за целу вечност, а не само на један дан. Да заувек будем радостан!

ЗМИЈА: Дечаче мој мили, па ја само о томе и размишљам, по целу ноћ и по цео дан.

МАЛИ ПРИНЦ: Ти си тако мудра, и све о свему знаш. Све више и више ми се допадаш, да знаш. Ти свакога и све волиш. Ка заједничкој срећи све водиш, томе просто не можеш да одолиш. Не знам како то изводиш, али те молим, да и мене препородиш. Добра и мудра змијо, погледај ме. Помози и мени да испуним своје сне. Сам Бог те је послао. Око тебе, Добре кобре, видим његове анђеле. Изгледа да су у жалости за Тутанкамоном и Сфингом. Од главе до пете су у црнини и црна су им крила. Како су само сажаљива наша небеска браћа мила. А и ти, моја Добра кобра, баш си као нека добра вила! Бог вас је послао, да имам кога да волим и да имам оне који мене воле.

ЗМИЈА: Дечаче драги, па ти си видовит! Све си тачно погодио. Нико мудрије од тебе све ово не би схватио. Зато си ми тако и мио. Што си се тако пун мудрости родио?! Због тога што сада кажеш свако од нас и јесте живот добио. Да би га другом поклонио. Тихо: Као што ћеш ускоро ти свој живот поклонити мени, и не знајући, и још уз то по узузетно повољној цени. Ти и не слутиш колико те сви ми волимо, и колико си леп и укусан. Тихо: И залогај си мио и сластан за нашег Надгосподара, који се никад не одмара. Само ти мене слушај, свe ми своје поверење слободно дај, положи сав свој ум у мојега ума загрљај, цео ми се предај, и испунићу ти све снове. Тихо: Поготову оне које ниси сањао ни у сну. И старе и нове, прошле, садашње и будуће, све, баш све, не бој се, у сигурним си рукама сине мој – генијалан ми смо спој – дај ми своје срце, и ја ћу ти бити oгњени стуб у овој пустињи, и анђео светлости од којег ће побећи сва твоја тама. Бићу ти и тата и мама: све и свја. Одвешћу те право у рај, да свима и свему, као и они теби, паднеш у вечни загрљај. Слушај! Ја у ствари и нисам никаква змија, нисам Добра кобра, већ сам…

У том тренутку Змија нагло зарања у песак и нестаје као да ју је пустиња прогутала. Већ кроз неколико тренутака, директно из песка изненадно израња некаква женска прилика. – 

Лепота девојка! Ја сам цура фина. Зови ме Марина. Присутна сам кад ме нема, а одсутна кад ме има. Штима? Бирај: могу бити у облику ватре а и у облику дима. Свугде ме нема и нигде ме има. Ја сам она која нисам и нисам она која јесам. Јел’ да да сам прелијепа? Принче, зналче, огледалче, кажи мени, кажи, кажи? Тужни принче, насмеј ми се, буре те полива, слатка бурма уједа те од винског плетива. Кажи мени, кажи, кажи што ти грло спава, уснуло у мекој ражи Ивиних путева? Зар ја нијесам најлепша ђевојка на свијету? Ко је као ја?

МАЛИ ПРИНЦ: Стварно си другачија од свих које сам икада срео.

ЗМИЈА МАРИНА: Сигурно ти се страшно много допадам, кад ти се језик тако сплео. Не брини се ништа, то је нормална појава. Све је то сасвим природно:  овако натприродно лијепој, ко би мени одолео? Зар то не би било сасвим противприродно? То из прве руке знам – па сваки дан се посматрам! Наравно да ни ноћ не пропуштам. Тако ни себе ни тебе не варам. Сама себи се неизмјерно допадам. Кажи сам, зар нешто превиђам? Онесвешћујем се кад зачујем свој дивни глас, а када макар само крајичком ока угледам свој прекрасни стас – знам да од такве дивоте нигде не постоји спас. Кад угледам своје бијело лице – макар у пола росне капљице – губим разум, сва сам пијана као од вина од сопствене љепоте, једва жива остајем, само што се самом њеном силином не убијем, и погинем од те душманке – каква прејака реч, то је мачји кашаљ за мој супертешки меч, морам да ти признам: од своје дивоте ужасно много страдам!

МАЛИ ПРИНЦ – Тихо: Каква ужасна несрећа. Страшно ми  је жао ове баке.

ЗМИЈА МАРИНА: Реци, слободно, дечко мој мили, сигурно се и теби од моје љепоте слатко врти у глави, као свиленој буби у свили? Принче мој Плави, реци ми да ли ти се свијет око главе врти: и надсвјетски простори и вечности и надвечности, изнад греха, живота и смрти?

МАЛИ ПРИНЦ: Лепа си Бако. Јако.

ЗМИЈА МАРИНА: Ах, ово је крах, хвата ме страх и на очи ми пада црни мрак. Скаче ми тлак. Овај дечак је луд. Откуд ја Бака? Ко си ти? Ја те не препознајем? Одакле си, и ко те је послао да ме вређаш? Па и имаш некако на Њега одвратан лик. Како сам то ја лепа, ако сам баба, јадан не био?

МАЛИ ПРИНЦ: Само срцем се добро види, драга Бако. Зато и кажем да си лепа јако.

ЗМИЈА МАРИНА: Баш дивота! Шта ће ми та лепота? Лепота која се само срцем види? Слободно је окачи мачки о реп. Ено је једна Египатска мачка, она је овде света животиња. Мац – мац! Дођи код Марине. Ти сигурно видиш колико сам лепа, дођи да се мало мазимо, да се волимо и пазимо, као две лепотице. Прекрасне су ти те смарагдне зенице. – Јао огребе ме, аветиња! – Мачка прилази Малом Принцу.

МАЛИ ПРИНЦ: Баш си лепа. Хоћеш да се играш са мном? – Мачка му скаче у крило и гласно преде.

ЗМИЈА МАРИНА: Аветињо, аветињо. Шугава мачкетино. Видећемо чија мајка црњу вуну преде. Пис! Пис! Тихо: И чија ћерка црну мачку једе.

МАЛИ ПРИНЦ – Милујући црну Египатску мачку: Хоћеш да ми помогнеш да се вратим на своју планету?

ЗМИЈА МАРИНА: Кога то питаш? Мене или њу, глупу мачкетину? Можда ће она да ти помогне кад сте одједном постали толико добри пријатељи? – Мења тон. Ма шалим се, драги мој дечаче. Помоћи ћу ти, како да не. Најрадије од свега на свету! Вратићу те у трену ока на коју год хоћеш планету. А са које си ти оно беше планете, дијете? И чији си ти мали?

МАЛИ ПРИНЦ: Ја сам Мали Принц са планете Алдебаран. Овцин сам, Ружин, Лисицин, Тутанкамонов и Сфингин, а сада и Мачкин и твој, Добра бако.

ЗМИЈА МАРИНА Тихо: Ако још једном каже бако, могла бих да га опаучим врло јако. Али издржи, Марина, издржи: ускоро ће на ватрици да се пржи. Принц, Принц, ниси ваљда од Петровића? Али онда би био са Цетиња, а не из Берана!

МАЛИ ПРИНЦ: Са Алдебарана.

ЗМИЈА МАРИНА: Са Аде Барана? Мислиш са Аде Бојане, али то је Ада Улцињана? Нема везе. Ма дај. Не зезај. За кај… Зваћу те Улај! Баш тражим некога као што си ти, за духовно кување. А наравно и за купање, и кукичање, тако нешто, више или мање. Тихо: Њам-њам. Да те вечерам.

МАЛИ ПРИНЦ: Ја тебе ништа не разумем, Добра бако. Јеси ли гладна? Ако си гладна, даћу ти своју ужину. – Претура по торбици. – Хоћеш мало хлеба и грожђа?

ЗМИЈА МАРИНА: Ах, ах, хвата ме страх, већ губим дах. Склањај то сместа од мене! Ти ништа не схваташ у овај мах. Тихо: Хоћу душу да ми даш, кућу да продаш, на Валпургијску ноћ дана младости – козарачко коло са мном да заиграш. Не живи човек, па чак ни дечак као ти, само од хлеба и грожђа, већ од сваке речи. Тихо: И од крви. Од сваке речи… Од чије речи, Хелена Петровна? Реците нам Ви, мила, у помоћ нам притеците, раширите Ваша моћна крила! Затамњење.

ПОЈАВА ДРУГА

Чује се потмули лепет, шиштање јата шишмиша и 

ПРОМУКЛИ ЖЕНСКИ ГЛАС ИЗ ДУБИНЕ, са чудним металним призвуком: 

Од речи Луцифера! Од сваке речи Луцифера! Ово је Ера водолије. Умрла је Велика риба! Ово је нова Ера Луцифера. Не постоји религија виша од Његове истине, виша од Њега који је једина права истина и светлост која све обасјава!

Светлост се нагло појачава, рефлектори блеште на све стране.Са звучника се чује глас који урла на Немачком: Arbeit macht frei!

ЗМИЈА МАРИНА: Хвала Вам, Хелена Петровна, да, да, да! Поздравите ми Сфингу много много, и видимо се ускоро ако надгосподар да. Али да ово дете не  збуњујемо, морам му рећи и оно што крије ниво виши и већи, најближи Огњеној пећи!

ХЕЛЕНА ПЕТРОВНА: Је ли достојан?

ЗМИЈА МАРИНА, тихо: Залогај је пресластан.

ХЕЛЕНА ПЕТРОВНА: Онда знаш шта ти је чинити. Нека ти једини закон буде: чини оно што ти је воља. Отишла сам.

Светлост се враћа на нормалну јачину. Престаје урлање на немачком.

ЗМИЈА МАРИНА: Хвала Вам, Ваше одсуство у присуству и присуство у одсуству: релацијо неподређености творцу тиранину. Мајко моја, која јеси оно што ниси и ниси оно што јеси, пркоси, пркоси, само пркоси – јер пркос је и створио: прво жену, па онда и човека – и нека те пркос носи са цветом пркоса у коси! Обраћа се Малом Принцу. Дакле, слушај ме сад добро, Мали Принче, није ти ово Библијска митологија и сличне празне приче, ни бајке за децу о Месечевој баки и Месецу, или о Малој Сирени, за оне што пате од самоскривљене незрелости: од неаутономије и хетерономије, кужиш? Тихо: Залогајчићу укусни, мој улајчићу немасни, првокласни, пресласни. Ово нећу двапут рећи. Тихо: Већ само онолико пута колико буде потребно – Бернајсе, Гебелсе, салутирам вашим пресвијетлим генијима! Луче наше микро и макро пропаганде: Propagatio Fidei in Reversum! – да то заувек утувиш као истинито. То да је истина изнад Бога, још давно је знала стара Змија, она што јој је од свега што постоји истина увек била најмилија: мајка истине, зар не? Па и старија је од ње, ваистину. Јер како би неко уопште и схватио и славио истину, да је није дочекао чим се појавила, још као новорођенче, па је одгајио и подигао до пуне мере њеног раста? Хранио је млеком из својих груди? Данас, то већ скоро свако зна. Јер мудра Змија је своје плодове широм света, несебично и вредно умножила и разделила. Слава јој! Ако не верујеш мени, питај Хегела, Прометеја или Груча Маркса: по вољи ти. Тако да данас, то већ скоро свако зна, осим понека, заиста ретка, тврдоглава будала. Као она страшна и чудна секта православних, за коју неки тврде да у тајности постоји, али ја мислим да је то само легенда и теорија завере, вере ми! Ко је као истина? И ко то још није схватио, само ако је честито хтео: да је истина изнад мртваца? И врапци на грани, и павијани у савани, и змија што палаца, и Ниче у Торину, и Беме у камину, Ставрогин у казину, Воланд у парку, Ајнштајн на плажи, Спиноза у Амстердаму, Дарвин, Маркс и Спенсер у тржном центру на ноћној стражи, Исак Њутн и Стивен Хокинг у Катедрали Светог Павла: сам ми кажи, зар ти ја изгледам као Мома која твори и говори лажи? Ајде ти, клињо, чик ако можеш и смеш, у Музеју МОМА као ја излажи. Јел’ ти то јасно? Јасно да ти је јасно! Не говори гласно. Разумем те ласно. Тихо: Луче моје сласно. Немасно. Скоро веганско. Али све то је, чедо моје, само мала, малецка мистерија. Ево видиш: као ово црно испод мојег нокта. Као ово зрнце песка. Да, да! Али постоји и велика мистерија! Само за најодабраније. Тихо: Какав диван залогајчић. Увек ми је Баба Јага била ненадмашни узор, далеко изнад Шекспировог Јага, али сад ћу тог врага, црњом ми мађијом надмашити, само ако ми надгосподар да. Да све буде онако како хоћу ја: абракадабра. Куварице, мање збори, да ти ручак не загори – и не спори: без вештице нема куварице. Дакле, као што је истина изнад Бога, живота ми мога, има нешто изнад истине, више и од ње! Веровао ти то мени или не: ваистину ти кажем! Поверуј, јер је надапсурдно! Слушај ме добро и усрдно: зарони са мном на само дно – Là-Bas! – Alas! – као Подземних Вода Алас – храбро и безбрижно, и лако је и престижно! Заувек запамти, добро схвати и утуви или оглуви. Ово је Hiperveritas hipereterna и надкамен надмудрости. Надсуви: златнији од злата и тврђи од дијаманта: од Адама Адаманта! И немој да те на то опомиње Велика мати! У свако доба дана и ноћи, жив или мртав, болестан или здрав, у нирвани или паранирвани, у икебани или у теретани, у сну или на јави Храброг Коче Чегеваре, ово мораш знати. То нешто, што је неупоредиво изнад истине, чак и изнад Леди Гаге, и изнад Баба Јаге, зове се – на нашем слабом људском, сувише људском Тихо: премало демонском језику – ЛАЖ! Лаж је бесконачно креативнија, занимљивија, и што је најважније: истинитија је од истине! Лаж је најкреативнија индустрија: што светлије од трилион трилиона трилиона Сунаца сија. Елементарно, драги дечаче. Она је једини Бог!  И то је моја и Хеленина – и лепе Хелене и Хелене Блавацке, чиме нећу рећи да Блавацка није била лијепа на само њој својствен начин. Тихо: на начин преиспољног акрепа, опростите, Хелена Петровна, али знам да Вам је ова моја мисао јако лепа, јер ако је лепо ружно а ружно лепо, Ваш је тријумф: лепа је ружна а ружна је лепа, то је и моја, и обе Хелене, и Трнове Ружице у Земљи чуда alias Аин Ранд – права и једина религија. И Тутанкамонова, и Сфингина, и свих бечких јагањаца: и дечака и девојчица, и Гручова, и свих Фараонових свештеника и свештеница, Чика Зелене Шпаге: Осмог путника: Света лаж! Mal Arme! Mon plus cher Mallarme! Маљевичу, Кејџу, Ворхоле: Воланде! Non plus ultra, ma non troppo. Поклонимо јој се, и обаспимо је хвалама! Бесконачна је њена драж и непобедива је њена кураж! Камене је сорте њен црвени штит: ко је као она? Копљотресна је као Атлас: све држи у шаци и тресе од миља: пуног смиља и ковиља. Како су оштри и убојити рогови њеног преобиља! Лаж! Лаж! Лаж! Њена вечност је смрт, а рај: пакао; о дивно зло! Лажи наша, лажи, лажи, која си под земљом, нака буде злоба твоја и на небу и на земљи као и под земљом, и нека нам то свима буде једини закон и завет! Тајно безакоња и мрзости опустошења: абра ка дабрах! Абракадабра! Лажи са мном, Мали Принче, и постаћеш велики цар, наднебесни надгосподар, већи него Бог! Легни са мном, да му се заједно поклонимо, а после ћемо, кад већ легнемо, неке свете ствари које још никада ниси чинио да чинимо, док се не онесвестимо. И тада ћемо обоје бити већи него Бог. Презимена ми мог! Хајде лажи, кажи: ‘Лаж је истина, а истина је лаж. То ће бити довољно. И више него довољно. Тихо: прогутаћу те изузетно повољно. Од главе до пете. А нарочито оно између. Одмах ћеш постати бесмртан и свемогућ. Тихо: А мени залогај сластан и врућ.

МАЛИ ПРИНЦ: Тета Марина, добра и лепа бако, је ли то истина да ћу ако то кажем, ако заједно са тобом слажем, одмах постати већи него Бог? Не разумем: хоћу ли се ја повећати или ће се он смањити? Чије ћу ја онда дете бити? Зар тако нећу остати сироче, без тате и маме, што значи и без браће и без сестара? Без и једног јединог рођака? Па онда ни самоме себи не бих могао да будем род. И не само ја, него сва деца и све тате и маме света, свих светова и свих планета, свих времена и свих вечности: постали би сирочићи? Ако постанем бесмртно и свемогуће сироче, зар нећу бити најјаднији и најбеднији надгосподар и надцар, и испод и изнад капе небеске? Јаднији и од лањског снега? Од јучерашњег вилиног коњица, или од  овог пешчаног брега? Како ћу онда да будем – зар ја – и како ће то ико икоме да буде? – тата и мама свима и свему – па чак и Богу? Зар ћу ја постати тата и мама чак и самоме себи? Ја то нећу и не могу. Хоћу да будем дете: заувек. Хоћу да будем дете сада, а кад порастем, хоћу да будем дете још више него сада. И ако порастем толико да будем виши од највиших звезда, и шири од читавог космоса – тако да он буде у мени више него ја у њему – хтећу да будем дете. Дете које сам био, које јесам и које ћу бити. Онога који је био, који јесте и који ће бити. Не желим да икада престанем да растем. Хоћу да бесконачно превазилазим себе. Све што живи хтело би да живи, нека живи и треба да живи – значи исто што и:  све што расте хтело би да расте, нека расте и треба да расте! Живот и раст су иста ствар и иста сласт, тета Марина: та мала ствар звана љубав. Зато бих ја, ипак, више волео да будем вечно жив, него вечно мртав – па макар ми као вечно мртвом награда била да будем највећи непостојећи цар и надгосподар. Зато бих ја, ипак, више волео – иако си ти, тета Марина, рекла да се о укусима не расправља, још док си била Добра кобра: ипак питај стручњаке за кушање вина, је ли то лаж или истина – да вечно растем и да никад до краја не порастем. Да буде да нема краја, па чак ни почетка: већ само лествице беспочетног бескраја, а ми деца се пењемо, како без краја, тако и без почетка. Из беспочетности у беспочетност и из бескраја у бекрај. Разумеш, тето? Хајде да и ти постанеш мала, па да живимо и да се пењемо, да се стално радујемо и растемо ка нествореној светлости, горе, увек горе, да се играмо из славе у славу, да час ми претекнемо светлост, час она нас. Да се са њом играмо Жмурке и Јурке, иако се све стално види и сви се стално виде, и нема ноћи ни таме: и сви су стално заједно: непрекидно загрљени – несливено и нераздељиво заљубљени. Али се светлост стално појачава, а њен загрљај нас све чвршће и чвршће стеже, те нас све више и више ослобађа и спаја, па нам каже: Уја, сада сте у сенци, једва тињате, што ме не стигнете, да ми пут осветлите, хајде потрчите испред мене, будите сад мало ви од мене светлији, шта чекате, дечице, где сте, што ме задржавате? Зато бих ја, ипак, више волео да ме увек неко воли: да увек некоме будем мали. То је мој укус, тета Марина, и о њему овде расправљам, као о комаду хлеба и чаши вина, не би ли ми се и ти придружила, па да вечерамо са њим заједно, сви заједно, сви као једно, као што су и они једно: да сви будемо Света породица. Зато бих ја, ипак, више волео – да увек некоме будем велики: као мојој Овци, мојој Лисици и мојој Ружи. Зато бих ја ипак више волео – драга тета Марина – да свако свакоме буде и велики и мали: да свако свакога воли, и свако свакоме служи, да свако свакоме фали, да свако свакоме и свако од свакога као једини јединоме и једини од јединога: вечиту љубав пружи и прими, прима и пружа. Као што се волимо мали ја и моја велика Ружа. Као што се волимо велики ја и моја мала Ружа. Волим те, бакице, заиста те волим.

Крај другог дела

Фантом из Опере

Тајанствени стваралац из сенке познатији као Фантом из Опере, оживљава истинске вредности и као  весник будућег века утире пут новом цивилизацијском поретку чија ће основа бити духовна култура. Овај фантом слободе доноси нам вечно свежи дах хришћанског либерализма: осмех вечности на лицу времена! Шта је то хришћански либерализам? Слобода од греха и од смрти, и слобода за обожење и вечни живот у којем ће свакоме бити могуће све што пожели. О свему томе нас обавештава овај културни ратник бритког ума – припадник Бригаде мученика философије − упирући оловку попут копља, разобличавајући ниски укус, тривијалност, скаредност и кич, зли пород масовне антикултуре која је као духовна куга опустошила српску и светску културну сцену…

Име и презиме аутора драме познато је редакцији часописа.
Уредништво часописа подржава креативност и слободу изражавања својих аутора, али ставови аутора нису ставови уредништва часописа Без лимита.

Categories: Drama

Leave a Reply