ISSN (ONLINE): 2683-457X

Књижевни портрет Иване Јовановић

Published by knjizevniklub on

Мика Антић је једном приликом записао: Најлепша поезија је тренутак када ниси свестан песме. И најлепши је живот када ниси свестан да живиш, већ мислиш да сањаш. У граду на Тимоку певају се најлепше песме, тамо живи и ствара сањарка која место снова плавих, свој свет обоји у ружичасто, баш попут Одри Хепберн у филму Сабрина, како је сама истакла у једном интервјуу. Млада Књажевчанка недавно је издала збирку песама Хронике, иза чијег наслова се крије једна дивна успомена, у то време новинарке на почетку каријере. Док се са носталгијом присећа првих прича из света скројеног по мери Иванине маште, открива нам путању својих, сад већ препознатљивих хроника. Јако је дуг пут хроника. Сећам се тренутка када је отворена рубрика Хронике једне Иване. Била сам студент друге године када смо моја уредница и ја дошле на идеју да отворимо ту рубрику. За само име одговорна је једна моја навика. Ја као прави новинар увек бележим све промене око себе, па су тако настале и хронике. Волим да запишем и урежем све емоције око себе на папир.



У жељи да своја дела учини доступним широком аудиторијуму промовисала их је путем најмлађег медија. Интернет и друштвене мреже данас су јако отворене за уметност, и то вам је добар начин да се афирмишете и створите нешто своје на том делу неба. Једина мана овога је што је све и превише транспарентно, а самим тим и незаштићено. Али ако је оно што радите добро, та злуопотреба дође и као потврда да све има будућност. Нико не отима лоше идеје.

Из њеног пера рођени су јунаци који су по свом лику и делу, као и по својој књижевно- уметничкој и друштвено-ангажованој мисији, стварнији од многих стварних личности. Заљубљеност мојих јунака је само један нанос, њихов покретач, нешто што их тера да делају, небитно да ли говоримо о телесној или духовној заљубљености. Њихова борба треба да буде поука мени и мојим читаоцима. Њима сам желела да пружим једну површину, а од њих зависи хоће ли знати да загребу и колико.

Мехмед и Василије су књижевни јунаци рођени из Иванине маште, а опет стварнији су него што можете да замислите. Уједињени у светој мисији, два јунака различитих имена, вере и нације, одбацују сва обележја, све жигове и руше лимите. Вођени искреном жељом да уједине срца свих народа, да љубављу и разумевањем зауставе ратове и страдања, на згаришту и рушевинама поново изграде свет по мери човека, одвојили су се од свог творца. На празној белој хартији остала је само празнина да сведочи о празнини у нашим срцима ‒ хладним и мрачним, срцима таме, затвореним за друге и другачије. Људи су дали себи за право да кажу шта је лоше, а шта добро, да коментаришу и воде бригу о стварима, другим људима, нацијама, свету. Свако има то право на своје мишљење, али константне предрасуде су проблем. Мехмед и Василије позивају на више разумевања, љубави и отворености. Ми смо и жртве, али и узрок свих неправди. Људима фали саосећајности. Не мора нико да буде исправан према нама, али ми морамо, уколико разликујемо добро од зла. Иако сам једног назвала Мехмед, а другог Василије, чињеница је да су они једнаки, у свему исти, осим у имену, али другчије ће их гледати , неки људи ће рећи чак и да је Мехмед њихов душманин. Такве теме мене покрећу. Такву свест покушавам да променим. Људи не смеју да се затворе у себе. Оскар Вајлд рекао је: Дефинисати значи ограничити… Зато себи допуштам слободу и не објашњавам се свима.

Збирка песама Хронике се може и мора посматрати двојако: као дело лепе књижевности и оруђе културне елите у борби против наметнутих вредности. Иванин поетски израз одликује се јаким емоцијама. Она пише о свему ономе што чини њен свет: о лепоти, љубави, храбрости, правди и истини; о свим оним узвишеним вредностима које смо негде успут заборавили. Отуда се њене хронике и могу разумети као својеврсни исечци стварности, тек по који уоквирени израз свакодневице.

Разговарали: Страхиња Трандафиловић и Јелена Јоцић

Categories: Intervju

Leave a Reply