ISSN (ONLINE): 2683-457X

Недодир који одржавамо

Published by knjizevniklub on

 Недодир

Црвени балон те чека у соби.
Чаша млека и чоколада, 
Коју мрзиш.
Суве бруснице и ледена вода,
За крај.

Лези и немој да се трудиш
Да окусиш сузе
Нису горке, иако се таквим чине.

Лези и немој да јецаш
Прогутај свој страх од самоће.
Прогутај, или га загрли.

Остави балконска врата одшкринута,
Можда се ушуња, и залута
Као пчела.

А ујутру, када га не буде било,
Скувај себи кафу,
Поједи једно парче хлеба,
А друго  исеци и остави га
Иако свакако неће доћи.
И буди добро.
 У данима попут мојих

У данима попут ових
Пије ми се само једна кафа,
А цигарете ми се не пуше.
Не пева ми се,
А ни не плаче.

У данима попут ових
Није ми хладно,
Лако ме је изнервирати,
Отерам те далеко од себе,
Па ми после буде жао.

У данима као што су ови
Невешто ти сецкам киви,
А знам да те нема
И не знам да ли га волиш.
Можда се бојиш?


Кад дођу неки овакви дани,
Облачим твоју кошуљу,
Па се тако лепа огледам у зиду
И желим те, желим те да ћутиш
Док трају дани попут ових.

И док дани попут ових теку,
Замишљам те како падаш
Као перо, лагано, на моје груди
И ту остајеш, и ја те осећам
И ти ћутиш, а ја те чујем.

У данима попут ових
Има те, а нема те више него иначе.
 Да им те појасним

Ти си само дете
И имаш по себи те мрље
Слепљене по кожи од меда

И кукаш јер си гладан,
Кукаш јер немаш,
Немаш шта да црпиш
Ни где исцрпљено
Да складиштиш

Ти си само дете
Са премало љубави према себи
Ти си само дете 
Изгубљено у процесу одрастања.
 Скептична

Понекад, али само понекад,
Не зажалим што си ту.
 Површна страст у пролазу,
Речи које изричем
И које се као грашак котрљају,
Понекад, али само понекад, 
Не зажалим.

И кад изађеш из купатила
Сав топао, за промену,
Ја не зажалим
Ни што ти коса онда изгледа 
Као дечји цртеж,
Али ниједан сличан мом,
Не зажалим.

И кад нестајања бојиш
Бојама неке твоје призме
Са неким твојим потпуно 
Новим бојама,
Ја заиста не зажалим.

Илузије су то, илузија сам сама,
Бол је илузија
И ако је све ово твоја илузија,
Лећи ћу, наћи ћу се на ливади
Пуној пољског цвећа које не волиш
И поново, изнова, нећу зажалити
Што сам део твоје
Макар и илузије.

Нећу зажалити, понекад нећу зажалити, што си ту.

– Опраштам ти што ништа моје лепо није било јаче од пљускова у твојој глави…

Кратка биографија овог пропалог романтичног аутора:

Моје име је Теодора Станојевић, имам 18 година, завршила сам Пољопривредну школу у Прокупљу, где ми је професорка пробудила љубав према уметности говора, љубав према овом начину исказивања емоција и показала пут ван пуке реалности у којој се сви налазимо.
Студент сам прве године Србистике на Филозофском факултету у Нишу. Члан сам КОП-а – Књижевне омладине Прокупља – као и Књижевног клуба Филозофског факултета у Нишу. Верујем да су ме речи које сам записала до сада обликовале и направиле ово што сада ви осећате док читате. Писањем стварате свет по вашој мери, и у тај свет добродошли су сви који ваша дела читају.

Categories: Poezija

Leave a Reply