ISSN (ONLINE): 2683-457X

U velikom supermarketu rasprodaja bola

Published by knjizevniklub on

Sva moja poezija je urlik 

ranjene zveri u tri ujutru

 Dobra pesma

noć je vedra nad zemljom
u daljini ptice plaču
ili možda pevaju

žena kada se porađa
takođe plače
od bola
a posle je radosna

zašto bol i radost
moraju da budu povezani?

zašto su ljubav i smrt
povezani
a ne život?

da li je ljubav
jedini istinski oblik života?

i da li nedostatak 
ljubavi
predstavlja izvestan oblik smrti?

živ si, dišeš, hodaš
a iznutra si mrtav
crn
truo
prazan

sećam se kada sam imao ljubav
sve je bilo kao na meskalinu
svetlucavo, sjajno, vibrantno
puno života i svetlosti
bilo je naravno i tamnih trenutaka
ali sada znam da je sve to
deo darme
i da je tako trebalo i da bude
kao jin i jang
kao loš bridž pre vrhunskog refrena
što pesmu možda ne čini vrhunskom
ali ipak dobrom
 Za proklete

stihovi bola
stihovi patnje

pišem za proklete
da nam olakšam

za neuklopive

ljudi
trebaju ti
ali kad se nađeš među njima
shvataš da ne pripadaš

u velikom supermarketu
rasprodaja bola

gledaš svu tu masu
muškarce, žene, majke s decom
parove
i postaje nejasno kako ili kada
si prestao da budeš
jedan od njih

je li tvoje prokletstvo
utisnuto na čelu

ima li tvoj očaj
posebno lice

preturaš po rafovima
osluškuješ
momak i devojka
srednjoškolci
prolaze i kikoću se

njihova je radost neizmerna
a svi problemi rešivi
smrt se grozi ljubavi

opsednuti smo brzinom
kako bismo joj utekli
osim u seksu
kada trenutak rastegneš do beskonačnog

tada su problemi nešto manji
smrt izgleda daleko
a svetlost ponire ka nečemu
veličanstvenom
 Ispod vodopada


čujem vodopad

zlatni zraci se prelamaju

šuštanje vode –
muzika vodenog boga

naga devojka duge kose

sunce joj miluje obraze

oči mahovine
oči neba

stidljivi osmeh
usne se šire
pozivaju da priđem

unutra 
ledeno je
farmerice se natapaju

ona me gleda
čeka

osećam da sam joj drag

kao prvi put
kao poslednji put
kao sumrak
kao osvit
milujemo se

i čarolija šume raste
da nas zakloni
od ljubomornog boga neba
 U palati samoće

u svojoj palati samoće
svako malo
proživljavam poraze

i onda mi um luta
prostorima sreće
kada je sve bilo prosto
i imalo smisla

nesputan smeh
i radost
svirali smo glem metal
lutali ulicama 
sa instrumentima u rukama
u koži, džinsu, i kaubojkama

plavo nebo samoće
zuri u mene
i tonovi su plavi
prepuni bluza
plameni osviti
kao njena kosa

sada
legije straha opsedaju
moju palatu
svakog jutra i večeri

i pošto je teško
um traži Drevni grad
kristalnu Citadelu
poljanu Gimli
spokojnu Arkadiju
bezbrižnu Ardensku šumu
moju ličnu Šambalu

neki prostor
ušuškan u meki frotir sećanja
gde 
na osmatračnici
stoji devojka duge plave kose
i doziva prolećnog boga
runama zlatnog doba 

i alkoholne suze
ne pomažu
otrov je previše snažan

vikendi sve lošiji
uzbuđenja je nestalo

ovaj pakao se čini
kao jedan od gorih

moji lični porazi
i sve te straćene godine
uništene samoćom

sve one male pobede
i periodi 
kada nisam bio sam

nije najstrašnije umreti sam
nego
živeti sam

u stalnom iščekivanju nekog
ko se ne pojavljuje
da preokrene rezultat
i svojim kristalnim očima
pretvori
pelin smrti
u
vino života
 Čovek sa ruskom dušom

ja sam čovek
sa ruskom dušom

koji živi u Srbiji

zato se i ne uklapam

ovde emocija više nema

a malo je i Slovena ostalo

ova zemlja je postala zverinjak
previše tesan
za toliko mnogo besa, očaja i strepnje

za 34 godine
nisam još sreo plavokosu devojku
koja bi mi bila verna do kraja

toga u Rusiji ima
ali ja ne mogu da putujem

a voleo bih
da odem
i osetim Rusiju
onako kako samo Sloven može

tu veliku 
nepojmljivu zemlju
ali duši jasnu

od polarnog kruga
do južnih mora
i pšeničnih polja između

možda bih mogao da ispevam njena prostranstva
možda bih mogao da sretnem nju
možda bih mogao
da se izgubim u prostranim ulicama Moskve
kao još jedan bezimeni
prokunut da luta
 Puls ulice

devojke

nikad ih nisam razumeo

život, kao i mladost
protraćena u jurnjavi

jedino boks i seks
daju neki smisao
pisanje takođe

slobodan si samo 
ako nemaš šta da izgubiš
i
ako te boli dupe za sve

zavidim klošarima
i partijskim poslušnicima

i jedni i drugi su u sistemu
ali nekako van njega

mada bih se radije 
družio s klošarima –
oni znaju puls ulice
 Autentičan

želim da budem autentičan
u svom ludilu
dosledan
kao kap kiše koja klizi na vetru
da se budim kad mi se prohte
i da spavam bez briga

da pušim blagu travu
koja donosi vizije ali ne i horor
da se otkotrljam sa zelenog brda
kao čobanin niz sunčani pašnjak
da dodirnem belo lice drevne arijevske boginje
koja mi kaže: volim te
i nestanem u magli
tuđih obećanja
kao dim kanabisa koji se lenjo diže
da podupre tavanicu podsvesti
ili izgubim na raskršću dole na Jugu
gde će mi đavo naštimovati gitaru
sposobnu da ispeva umorne slike bluza
daleko
od čeljusti stresa
daleko od falangi straha

tamo 
gde platani mirišu na mladost
 Prokletnik

ja sam proklet čovek

život mi stalno nameće
nemoguće izbore

izlomljen sam 
od tereta loših životnih odluka

pomisao na sve to
izaziva mi nervozan rad creva
i neretko 
proliv

raspadam se

lomim kao sijalica
od prevelikog napona

zaboravio sam 
zagrljaj voljene žene
dodire 
njenih usana
i radost

mučim se svakog dana
sa ustajanjem
sa poslom
sa mislima koje progone
u ambis
dok me život slama
kao čekić ljusku oraha

gde je moje pravo na život

i jesam li ga još sa 20 godina izgubio?

u kom delu tundre
si sakrila kosu boje meda
bleda vilo sa očima kiše

jesu li moj život
nenamerno dodeljen
prekrile magle severnih zima
ili gusti oblaci tvojih trepavica

ja sam proklet čovek

i svaki novi dan je agonija
koju iznova proživljavam

sve češće dozivam Boga
kao članovi Frenklinove ekspedicije na Arktiku
koji se uporno ne pojavljuje
i pušta me da lutam
od jedne nevolje do druge

pokušao sam da budem štošta
a nisam uspeo ni u čemu

i krive ceste stalno gazim

jer 
ja sam proklet čovek
i moj put je tmina
 Plavuša u belom

bila je nežna kao suza iz nordijskog oka

u njenim krupnim plavim očima
ogledao se horizont meke beskonačnosti
i topline

kao zalazak Sunca na Adi Bojani

zlatni pramenovi njene duge kose
prelivali su se po obodu njenih golih ramena

kao kost
kao alabaster
kao sintvejv
kao beznadežna noć koju trošiš 
svakog vikenda

šta je to 
potrebno da te dobijem

samo još jedan lik sa diplomom
koji ne može da nađe posao

ljubav
trula kao i proteklih 10 godina

oluja koja besni umom
bljeskovi
pljuskovi
uzburkano sivo more
i
nemoguća želja da se bude s njom

kako je to imati takvu ženu pored sebe?

sećam se
imao sam je nekad
tada je sve izgledalo moguće

kao rokenrol krštenje u uzburkanoj lavini mladosti
kao pijanstvo sa ljudima koji ti znače
kao dobra duvka na polovini večeri dok bend odlično svira Dorse

mora da je tražila nekog
opasnog kao Bojan
uspešnog kao Hari
a ja nisam bio nijedno

posmatrao sam je iz prikrajka

oči su joj svetlucale
kao dva bleda neonska plava kruga
u panorami noći

divno dete ljubavi
koji su to prostori sreće
po kojima gaziš pesak
odevena u belu haljinu
noseći osmeh života sjajan kao Gimli

u sebi imaš 40 000 godina preživljavanja
i znanje šuma

duša koja iska za tvojom blizinom
iskrenošću
blagodatnim dodirima
pod pokrivačem letnjih zvezda

kao neko ko te bojažljivo želi
kao neko
ko zuri u tvoju fotografiju svakodnevno
kao neko
ko izgara za pravim rečima da uspostavi kontakt
a nalazi samo 
ćutanje tvojih usana 
na ekranu laptop monitora

jedna žudnja koja reže
očima poput vuka sa pegicama oko nosa gledaš me
vidim nas sjedinjene u vrtoglavoj mašineriji orgazma
a shvatam koliko je teško biti tvoj i
noću šaputati vrelinu ljubavi na jeziku meskalero
a daljine duša nas okrutno dele i horizonti plivajućeg jutra

plutaju neuznemireni

Biografija autora:

Srđan Teofilović rođen je 1985. godine. Po zanimanju je nastavnik engleskog jezika i književnosti. Član je književnog kluba SKC Kragujevac Poezina, kao i splitske Udruge za promicanje eksperimentalne umetnosti DADAnti. Jedan je od pokretača nadmodernističkog pokreta SPAK! Objavio je zbirku priča Zabeleške mladog pokvarenjaka (Liber 2010, Beograd). U zborniku radova Najkraće priče 2010 (Alma 2011, Beograd) zastupljen je sa jednom pričom. Ciklus pesama Bojkot!! (Poezin 2012, Beograd) objavio je u okviru omnibusa savremene bit/treš poezije Glavom o Beton. Napisao je roman Putevima rokenrola (Media Art Content doo 2014, Novi Sad) koji je objavljen u elektronskom obliku na Barnes & Noble i Amazonu. Napisao je pogovor za knjigu Jasmine Šušić Osjećam se kao space shuttle (Slušaj najglasnije, Bratstvo duša 2012, Zagreb). Živi i stvara u Jagodini.

70403733_10157843020308258_6689221004411011072_o
Categories: Poezija

Leave a Reply