ISSN (ONLINE): 2683-457X

Тишине неме што за речи не знају (Милица Буразор)

Published by knjizevniklub on

Када би тражио себе

Када би тражио себе,
ноктима би гребао бетон,
зубима ситнио стабло

Желео би да укопаш
страхове изгубљених
што прсте грчевито подижу,
желео би да утишаш
плач голих
што молитвом траже
последњи мирис крина,
желео би да разбијеш
звезде крвљу умазане,
да угушиш месец
у тегли страховите језе

Када би тражио себе,
јурио би лутања,
чекао чекања,
и нигде споја
трага и тела!

Желим

Будим те
са талогом кафе
око очију
Грлим те
са наранџином кором
на образима

Желим да у жару простора
дижемо руке увис,
све док нас
прсти не издају,
све док нам
очи не изгоре
у пламену врућег додира.

Желим те
са опекотинама на телу,
са ноктима испод коже,
расковником међу зубима!

Када бих

Када бих
завесом прекрила облаке, 
стискала јежа,
гутала маглу

Када бих
грлила јутра, 
умивала лице песмом, 
искидала жице

Када би
возови јурили,
војници бежали, 
земља упијала

Када бих 
паковала живот 
у кесе, шерпе и флаше…

Кад бих…
О, да сам само
Искидала дно! 

Мисао

Мисао
искидана од ушивања
лепи се уз кожу,
са голе стене
разбија главу,
закрвави усну.
Са истока
преко луке
савија лице,
кроз ваздух
топи страх

Корак омета у ходу.
Светионик 
мрачну кружницу пише.
Тише,
глас који урла
стихове испева,
тело које вапи
рану прогута.

Скок у празнину
постаје плес,
а ти плешеш
и сви падају на колена!

Близина раздваја

Близина
излази из мастила,
раздваја додиром,
мишљу да је свет
у шољи без напитка.

Испод оклопа сигурности
жели да искочи,
да изађе из уштогљене коске,
да проговори тонгански језик

Европа је мала за нашу близину,
тишина је у диму
што ствара кошуљу и навлачи
на кошчата тела.

Испод оклопа одсутности
близина гута талог,
умива лице.

Европска места су у шољи, а
даљина је на тацни.

Убод

Змија једе пету,
сан гута спознају

Њена кошуљица лечи,
убод није смртоносан,
сан није мора

Падам на колена,
ширим прсте,
стискам главу

Нестаје, кроз врисак у шуми,
парче меса,
постаје рупа за реп

Змија милује кожу,
јава снива одају

Последњи вагон за путнике

Проћи ће
кроз улице мокре
стопе наше.
У летњој ноћи
проћи ће 
и дани окупани младошћу.

Зажелећеш да
уграбиш јутро
за нека нова свитања.
Зажелећеш да
вратиш
пређашњи осмех
којим
милујеш,
придобијаш,
заводиш…

Мене растужују
та бежања узалудна
што траг остављају вечни,
тишине неме 
што за речи не знају.

Жалим 
изгубљене дане 
што се истопе
на довратку снова.
Кајањем називам пролазност
што непрекидно 
узнемирава.

И знам да
нема погрешних светова,
нема ни бројања уназад;
степеник ниже
задобија ударац,
кости постану
крхке,
дани постану
сивљи.
Знам,
нема граница постанка и нестанка.

Проћи ће
и глад за вечним животом,
стид неће владати тобом,
талас стене разбиће.

Не, не бој се пролазности
шапће путник
што са зором ишчекује
последњи воз.

Кајање је гушење,
а пролазност тражи сећање!

Да река краја нема

Странац што саплиће се
о кораке тешке
туђинац је,
језика не зна,
погледа бледа.

На путу камен,
у срцу лед,
он стоји.
Чека
да угаси зрак сунчев,
да река не протиче више.

Тако силно жели да ишчупа
тај корен
што воду тражи,
што облик мења.

Странац што саплиће се
о сопствене страхове,
немоћан је.

При помисли да ће се стопити
са реком,
он дрхти,
желећи
вечност да га окупа,
вода да га милује.

Страх претворити
у проток реке,
а реку у вечност.

Утопити се и трајати!

Биографија аутора:

Милица Буразор је рођена у Зајечару 1996. године. Основну и средњу школу завршила је у Зајечару, а затим уписала Основне академске студије србистике на Филозофском факултету у Нишу. Пише поезију, организује и учествује на поетским вечерима у Зајечару и Нишу. Љубав према поезији постоји од најранијег детињства. Инспирацију проналази у природи, сновима и свакодневици. Воли кафу, да путује и трага по непознатом.

Categories: Poezija

Leave a Reply