ISSN (ONLINE): 2683-457X

Što više bežao budeš, sve će manje da te u tebi ostane (Ana Ubavić)

Published by knjizevniklub on

 Himera

Uspuzala se kao istina
U moja gladna usta,
Prejaka reč.
Stegla,
Kao gnevni demon obmotala se oko srca.
Molila je da bude rečena,
Da bude izgovorena,
Zahtevala,
Vrištala,
Rasprsla se o zid.
O, hodaćeš ženo,
Dan za danom,
Reč po reč,
Penjaćeš se ka onim vrhovima što samotni su
Noseći svoj štit i svoje svetlo.
Kaže: zgaziću te,
Rekoh: gledaj kako je meso moje meko,
Od kostiju se odvaja,
Propašće ti noge u moje kumuluse i nikad se nećeš spasiti topline mojih bedara.
Od ektoplazme snažna Himera zakorači u sunčani dan
I opsova te,
Klepi po prstima,
Zalepi ti usta,
Oskrnavi oči.
Kroči ka meni, senko,
Da se najzad suočimo,
Ti i ja!
Čekamo se godinama,
Neizbežna kao smrt dišeš mi za vratom,
U trenucima zatišja i bluda
Zavrnem tvoju slavinu sumnje,
Što me gura pa posrćem.
Ja ću ti suditi,
Moje si čedo,
Ja ću te voleti,
Moje si blato,
Na tvojoj krvi popeću se k sebi,
Da moje biće umorno najzad vitice svoje uplete sa Tvorcem,
Da iz njega svet novi poteče kao istorija svirepa sveg znanja.
Stvorih ti svet bilo moje životno,
Svet što ti srce vekovima sanja.
 Zašto pišem?

Pišem!
Odbačen! Gnevan! Proganjan! Tuđ!
Grlim to parče univerzuma,
Što me istinom životnom teče.
Pitam se ko sam –
Ovo srce što olovkom sanja,
Ili ovo telo ogoljenih vena,
Što samo sebe rečima seče?
Zašto pišem?
Poboden nosem u obećanu zemlju,
u kojoj su mnogi već položili živote,
Sam sebi obdukcijom utvrđujem
Od čega umro sam.
Hodam, snevam život koji nisam živeo,
Kad je trebalo,
Kad sam hteo.
Bežim od sebe u reč, u slovo…
Divalj dušom zaklanjam sebi emocije što izranjaju.
Kažem: možete vi to,
Kažem: uvek ste umotane tako,
Nudite spas van istina,
Nudite ljubav bez ukrasa,
Sirovu, nemu.
Rečima obraćam se,
Molim, eliksir kao gladni vuk ispijam,
Da me od života na silu otme,
Da me katarzom spasi,
Da stvorim od sebe, patnjom svojom,
Nešto od stvoriteljevog čina veće.
Život na moje ožiljke spušta ruke,
Kaže: voljen si,
Tuđim suzama ćeš svoje zaceliti rane,
Ali što više bežao budeš,
Sve će manje da te u tebi ostane.
 Žena

Improvizovani sepuku –
Povlačim nož, oštro i precizno,
do grla dubok je rez.
Skidam kožu, tuđa je, žulja me,
Pod jezikom kao polomljeni zub,
Neistina, maska.
Iskoračujem na svetlo nova,
Bez senke,
Bez reči.
Ko si ti? – pita ogledalo.
Rekoh: ja sam ti,
Rodila sam se kao tvoja majka,
Grlila sam te kao prvi ljubavnik,
Poljubila sam te nemo kao dečačić iz druge klupe.
Sećaš li se kad sam ti slala ljubavna pisma,
Kad sam ti govorila: volim te,
Lepa si,
Živa si,
Božje si čedo?
Ja sam ti,
Ja sam sigurnost očevog skuta,
Ja sam blagost anđeoskih krila,
Prvi dodir usplahirenih muških prstiju.
Nemoj se bojati mene,
Kada svi odu, meni ćeš ostati,
Kada svi zaspu,
meni ćeš živeti.
Umiljata zveri moja,
Više si od čoveka,
Prigrli svoje umorno biće,
Jer u tebi cveta živost sveta.
 Aorta tobom diše 

Blistava neizbežnost smrti kroz poznati osmeh me mami.
Iskoračih pravo u zvezdanu prašinu, u jecaj ljudskog ponora,
i rekoh ti: hodi,
oboje ćemo zariti zube u sebe i otočiti suštine zdelu,
okolišati do suza i mlake krvi tuđe.
Na izvoru samom blagosti pružiću ruke,
naglo, neočekivano one će se splesti sa tvojim nervnim završecima,
Kada se sve poznate pesme završe,
voleću te u tišini,
ogoljenog,
čoveka bez kože,
dok tvoje misli lelujaju oko mene kao hiljadu krakova Levijatana,
Nebo je uzorano lice starih bogova.
Pogledaj me i onda zažmurimo oboje,
da celim bićem osetim kako Univerzum u tebi spava,
kako sve naše misli – mistična bića naših snova –
postaju jedan bog,
čije nas ruke meko grle,
dok tonemo jedno u drugo, daleko od jama bezdana.

Ana Ubavić je filozof, novinar, pisac i nagrađivani pesnik. Ima objavljenu zbirku poezije i ima je u više domaćih antologija poezije i proze. Često drži predavanja o svetskoj književnosti. Urednik je u Autostoperskom vodiču kroz fantastiku i na portalu Kovalska.rs. Piše za mnoge domaće portale i magazine. 

90713541_255285738816525_8255225960966651904_n
Categories: Poezija

Leave a Reply