ISSN (ONLINE): 2683-457X

Живот као позорница (Ивона Савић)

Published by knjizevniklub on

1. Хајде да по асфалту проспемо боје,
Да у градском парку засадимо цвеће,
У ресторану да спремимо вечеру за двоје,
И смејемо се, као да нас нико казнити неће.

Хајде да пливамо у забрањеној зони,
Да једемо јаја заједно са љуском,
Да спавамо док аларм не престаје да звони,
И уживамо док киснемо обасјани пљуском.

Хајде да у библиотеци причамо гласно,
Да се изгубимо у далеком граду,
Да скинемо наочаре и не видимо јасно,
И уживамо у сваком животном паду.

Хајде да сваки дан будемо неко други,
Да нам најмање битно постане вредно,
Да нам кратки зимски дани постану дуги,
И да увек будемо другачији заједно.

2. Замишљам живот као позорницу.
Не зове се случајан сплет околности
случајно судбина.
Суд и бина.
Ма шта урадили, стижемо до суда.
Да бисмо урадили, одлазимо на бину.
На бину ступамо одмах по рођењу.
Добијамо главну улогу у нечијем животу.
А опет, за неког је та улога споредна.
Од тренутка нашег рођења и од онда
кад почнемо свесно да чинимо нешто,
јавља се и суд.
А онда кад још одрастемо – осуде
од најмилијих, а онда и од друштва.
И кад се све то сагледа као целина,
ми кажемо – судбина.
Просто.
Не размишљајући шта нам је судбина
све приредила, док смо ми,
некад свесно, некад несвесно,
одиграли своје улоге.

3. Како да се изборим са тобом?
Како да побегнем од тебе?
Како да се избавим из твојих канџи?
Како, кад ме све јаче обгрљујеш својим хладним рукама?
Како, кад не знам шта ми спремаш?
Како, кад не знам из ког угла ме посматраш?
Стискаш ме док из мене не исцедиш последњи атом снаге;
Док се не осетим као пиле које се дави у мрачној бари.
Обараш ме попут благо повишене температуре;
Попут ветра који чупа дрвеће из корења.
Зашто си баш о мене нашла да се оглушиш,
Мрачна чаробнице живота?

4. Да ли сам те некада срела
Али те нисам препознала
И да ли би ти мене препознао
Када би ме видео
Маштам да на некој далекој планети
Постоји једна малена ја
Коју држиш за руку
И водиш је у биоскоп
И учиш је да вози ролере
А онда јој причаш о свемиру
И да сваки човек има своју звезду
Тамо је моја звезда срећна
Онда се расплачем
Јер схватим да сам само честица
Универзума
Чија звезда стално плаче
И непрестано стиска зубе
Ја не волим намерне сусрете
Нека се и тај наш сусрет догоди случајно
Али хајде да се бар тад препознамо.

5. Мене издају очи
Кад се заљубим.
Зато их тако
Невешто скривам
Кад те угледам.
Трудим се да
Те не гледам,
Да те слушам
И сваку твоју
Реч упијам.
Мада ти
Не говориш пуно.
Стојим пред тобом
И гледам у страну,
Док се твоје
Слатке речи котрљају
Као сузе које
Пролијем сваке вечери
Размишљајући где си.
И плашим се
Да оне не буду
Јуде,
Које би ме
Одале пред тобом.
Мене издају очи
Кад се заљубим.
Да ли тебе
Издају речи, Па зато ћутиш?

6. Хтела сам да будем астронаут
Кад сам била мала.
Да побегнем од данашњице,
Од глупих људи и њихових зала.

Хтела сам да будем астронаут
Да се од звезда никад не одвајам,
Да побегнем од ситних душа.
Овде је све само купопродаја.

Хтела сам да будем астронаут
Зато и данас не скрећем поглед
С плаветнила великог
Које ме прогута као танак лед.

Волим да размишљам о свемиру,
Јер ми се тад засити душа.
Волим да размишљам у миру
Ко је пре мене био у прилици дах неба
да слуша­.

Биографија аутора:

Ивона (не Ивана) Савић је рођена 3. септембра 1998. године у Лесковцу. Знак и подзнак у хороскопу су јој исти, тако да све што прочита о Девици осећа дупло. Завршила је хемијско-технолошку школу и има звање еколога.
Годишњи одмор јој је сваки дан – довољан је само поглед ка небу. Иза себе нема објављених песама. Обожава да глуми, рецитује и пева. Надала се да ће постати глумица, али ју је живот одвео до Србистике и отворио пут ка машти. Узори су јој: Меша Селимовић, Ф. М. Достојевски, Алекса Шантић и Љубивоје Ршумовић. Дете је у души и себи никад неће дозволити да одрасте.

Categories: Poezija

Leave a Reply