ISSN (ONLINE): 2683-457X

Svetovi zaključani u nama (Ivana Jovanović)

Published by knjizevniklub on

Otkrovenje
 
Ni sama ne znam ko sam –
Da li se prepliće u meni
Prošlost kroz buduću sadašnjost
Da li sam jedna od tri priče
Po Kuranu, Bibliji ili izvorima Etiopije
Da li mi je ime Kraljica od Sabe
Obožavaju li me kao Bilkis
Ili zovu Makeda
Da li nosim u sebi nešto od Sunca
Mogu li dodirom spaliti nečisto
Ili dozvoliti umu da bude predmet divljenja
Ne znam da li u mojim korenima
Ima nečeg Izidinog
Kleopatrinog
Faraonski intrigantnog
Može li ljubav biti moje carstvo
Pobeđena teritorija u svakom veku
Ili će neki vojskovođa
Baš mene
Dovesti do kraljevskog otrova
Do sna o besmrtnosti;
Ne znam ko sam
Jer u meni leži Eva
U zagrljaju zmije
Slasno grize jabuku
I ne znam da li sam halucinacija
Snoviđenje
Mit
Ali osećam sve
Amazonke
Varvarke
Kraljice
Princeze
Majke
Kako se komešaju kao pregršt nagih tela u igri
Dok ona kaže da su sve jabuke za kušanje
Baš kao greh za delanje;
Menjam košuljice
A i dalje ne znam ko sam
Dok noćima lutam i smišljam priče
Strategije i taktike
Za Šah Šahrijara
Za Adama
Cezara
Muškarca
Željnog tamničenja
Ograničavanja
Mišljenja
Da ljubav može bez svoje slobode
Nudim im zagonetke dostojne Sfinge
I oči Meduze
Za pogrešne odgovore.
Ne znam ko sam
Da li sam dostojna da budem balada o Adelajn
Da li nalikujem temperamentnoj Karmen
Žrtvujem li se dobro poput Olivere
Smem li iseći valovitu kosu
Rizikujući da ne nađem princa
Već pirata
Tvrdoglava kao Grejs O’Mali
Mogu li se tražiti u svima
Ušiti u svoju kožu
Sve dobro i loše što opisuje ljudski rod
Razljutiti Lucifera
Oduševiti Boga –
Ne znajući ko sam?
Mogu pisati i ove hronike
Kroz prošlost
Sadašnjost
Budućnost
Ne znajući nikad ko ću biti sutra
Kako će me pamtiti
Kuda ću otići,
A opet ću biti jedino što arhetipski umem –
Nikome sasvim znana
Žena.
Ljubav

Znam da smo se nekad voleli
Skriveni ispod senke lipe
U konaku starom
Sa velikim kružnim stepenicama
U bašti ruža i lala
Gde je moja divlja ljubav
Najlepše bila pripitomljena
Umirena
U luci ukotvljena
Dečje ljuljana tvojim sigurnim rukama
Tako da je spustila sidro u tvoje srce
Zauvek nespremna da podigne svoja jedra
Zauvek gluva na jezik vetrova.
Znam da smo se nekad voleli
Inatom, ponosom i tvrdoglavošću
Zbog kojih se nikad pustili nismo
Zbog kojih si mi se vraćao
Zbog kojih sam ti dolazila

Ljubeći lažljive usne koje izgovaraju ne volim te
Jer ako nešto mnogo puta kažeš postaje istina,
A ne postoji svet u kojem bi ti toj stvarnosti dozvolio da se odigra
Niti postojim ja
Koja bih ikad u to poverovala.
Znam da smo se nekad voleli
Ljubavlju svih umetnika
Mnogo pre ili mnogo kasnije
U kameno ili bronzano doba
U doba svetskih ratova
U inflaciji
Bombardovanju
Miru
Voleli smo se
I bili smo migranti ispred zatvorenih granica
Nemoćni pred velikim svetom
I prljava je bila moja plava suknja
A tvoja košulja ne više tako bela
Ali sa rukom u ruci
Što iz korena zemlje vuče
Nije bilo toga što je iz naših srca
Ovu ljubav moglo da izvuče.
Znam da smo se nekad voleli
Na jednom balu pod maskama
Ja u belom
Ti u crnom

Polovine jedne celine
Noć i jutro
Mesec i Sunce
Zemlja i nebo
Ja i ti

Ništa drugo do
Crno-bele ljubavi.
Voleli smo se ljubavlju
Careva, prinčeva, kraljeva
Robova i siromaha
Grešno i božanski
1937, 1944. ili 1818.
U prošlom, sadašnjem ili novom veku
I bili smo prezreni kao jedno biće
I voljeni kao jedno telo
Slavljeni kao jedan Bog –
Jer ti si u meni
Onoliko koliko sam ja u tebi;
Ako su tebe nekad ranili
Od te sam rane ja umrla,
Ako su mene nekad doživotno osudili
Tebe su od te kazne pogubili.
Znam da smo se nekad voleli
I voleću te i kad ne prepoznam da si to ti
Kada izgubim pamćenje
Ne sećam ti se lika ili imena,
Jer ću znati da si neko moj
Po titraju, osećaju, naježenosti, beskonačnosti
I ti ćeš me voleti kada misliš da si neko novi
Sa novom pričom
Životnim putem
Jer ćeš znati da sam neko tvoj
Po večnosti, istrajnosti
Znaćeš me
Volećeš me
Zbog mene same,
Zbog sebe i sudbine
Jer od iste smo duše nekad davno stvoreni.

Ja znam da postoji jedna legenda
Bajka i priča
Kako smo se nekad davno voleli 
Ja i ti.
Nevoljena
 
Nikad me nisu voleli pravi muškarci
Pa ne znam ni šta znači pravo,
Jer sam previše puta iskusila pogrešno
Ne znam kako vole ispravni
Znam kako vole lažljivi
Njima
Opojne reči lako klize sa usana
Zavodljivo se smeše
Mnogo toga obećaju
Malo toga ispune
Oni,
Pogrešni
Nikada se ne pravdaju
Nikada ne objašnjavaju
Nikada ne osećaju krivicu

Imaju svoj život
Obaveze
Posao
Pogrešni
Brzo okreću leđa
Lako odlaze
Njihova ljubav ima rok trajanja
A taj rok ističe
U momentu kada ugase cigaru
Ispiju svoje piće
Čak i ova moja pesma
Postaje duža nego što njihova privrženost ikad jeste,
Pogrešni
Vole iskrivljeno
Sadistički
Nesavesno
I baš njima
Na kraju dana
Nije bitno pored koga leže.
Mnogo puta su me želeli
Malo puta su me iskreno voleli
Zato ne znam da pokažem svoja osećanja
Odbijam ljude od sebe
Samo zidovima dopuštam da me spoznaju,
Toplim i nežnim rečima
Niko se ne nada
Jer moje ljubavi
Zvuči neprirodno i izveštačeno;
Pogrešni to dobro znaju
Oni ne nameravaju preći
Dug i krivudav put
Koji vodi do mene
Da bi saznali ko sam
Oni dolaze
Da mi kažu
Da ih povređujem
Tako tvrdoglava i tako ponosna
Da sam gorda i arogantna
Da ne znaju da se nose sa mnom
Mnogo puta su me pogrešni voleli
Tako što su mene krivili
Osuđivali
Kritikovali
Pokušavali su
Da manipulišu i obmanjuju
Dok sam menjala ruha
Sve svoje kameleonske boje
Udovoljavajući pogrešnima
Za koje sam mislila da su pravi.
Ne,
Nikada me nisu voleli pravi muškarci
I možda danas ne znam šta je pravo
Ali ironično,
Znam ko su pogrešni
Jer oni uvek dođu
Da mi kažu
Da sam ja
Ni manje,
Ni više
Jedna
Pogrešna.
Magija u nama
 
Kada želim tišinu
Zamislim da sam na Antarktiku
Okružena albatrosima
Suvim vetrom koji reže usne grubim poljupcem
Duhovima nekadašnjih istraživača
Tada
Ne mislim
Ne brinem,
Već samo učim kako se
U tih par sekundi
Postoji.
Kada samoća pokuca na moja vrata
Ja legnem na travnjak
Odmah iznad kuće
Ponesem flašu vina
Čekam Kopernika ili Keplera da gledamo zvezde
Slušam njihova objašnjenja
Dok maštam da sam deo
Oriona ili Kasiopeje.
Kada sve postane preteško
Kada ljudi krenu da me guše
Postavim Crveno more između nas
Obeležim granice
Postavim vojnike na položaje
Dajem ultimatume;
Ne krijem se
Već vladam apsolutistički planetoidom
Koji nosi naziv
Mog života.
Dopuštam mikroskopska proučavanja moje ličnosti
Otvorena sam za oči koje putuju mojim telom,
Jer za njih mogu biti samo azbest –
Šta god radili
Ne mogu me upaliti
Neće videti iskru ili plamen
Jer Ikar sam bira Sunce
Za kojim će proključati 
I
Na kraju
Umreti.
Kada živim sama
Desi se da zatreperim ili pucketam
Prilikom dodira
Dok tražim od Severnjače svoje strane sveta
Dok se vrtim kao iglica u kompasu
Nestalna i nemirna
Oni to obožavaju
Iako podsećam na zrnasti led ili glečer
Uvek se istopim u podnožju nečijeg vrata
Spremna da budem voda
Za usta koja žeđaju.
Kada sama krenem na put
Gledam u ljude
Koji žele biti rajska ptica
Ali kače pogrešno perje,
Pa mi je drago što sam ponekad
Flamingo
Lira
Čak i vrabac,
Samo ne
Ono što svi žele biti.
Dok tako hodam
Hitra sam i spora
Propuštam i hvatam momente
Sakupljam priče
Otkinem nešto od sebe i dajem drugima

Divno je
Magično
Kada si sam
Kada si svoj
Ako u sebi imaš
Svetove zaključane jedan u drugome.
Iskoristi ključ.
Smrt je odsela u hotelu Amore Grande

Govorim ti
O jednom gradu
Jednoj ženi
Polomljenoj roletni
Tihim noćima
Golim telima
Govorim ti o njoj
Kao svojoj Veneri
Umetničkom delu
Božanstvu
Govorim ti šta je
Amore Grande
Ekstatično zadovoljstvo
Razotkrivena raspomamljenost
U samo jednoj ženi.
O njoj ti pričam
Da ne zaboravim
Način na koji je nameštala kosu
Stavljala ruž
Kako bi se obukla
I terala da je svučem
Ljubim deo koji naprska parfemom
I ništa više
A ni manje
Govorim
Kako je bosim nogama lupkala po parketu
Bežeći
Igrajući se skrivanja
Jer se bojala
Da je jednom nikad neću pronaći
Da ću je izgubiti iz vida
Da će ostati izgubljena,
Potpuno sama na ovom svetu.
Moraš mi znati korake
Govorila bi ona
Zato često odlazim u hotel
Amore Grande
Da bih gledao noćima
Tragove njenih stopa
Slušao njen smeh
Zatočen u zidovima
Milovao njen rukopis
Na našoj tabli novih reči
Baš tada
Govorim ti
Ustao bih
Tražio je
Otvarao bih ormane
Teške kovčege
Pomerao zavese
Gledao bih ispod kreveta
Uzvikivao bih joj ime na balkonu
Obukao mantil
Istrčao na ulicu
Tražio je u masi ljudi
U knjižari na uglu
Prodavnici ploča
Cvećari
Kafeu
Biblioteci
I svuda bih je našao
Ali nje nigde nije bilo.
Govorim ti
Jer sam slomljen
Jer mi više ništa ne prija
Od kad sam je
Našao u hotelu
Oslonjenu na kauč
Kako sočno jede breskve
Koje joj se slivaju niz grlo
Kako slučajno proliva vino na beli stolnjak
Kako zariva zube u nabubrelo grožđe
Seo sam i gledao
Kako joj se teška punđa raspada pod težinom guste crne kose
Kako joj bretela nehajno spada sa ramena
Kako proteže svoje telo poput mačke
Kako me njene oči dotiču
Više nego što bi ruke ikada mogle
Govorim ti
Da je pošla u moj krevet
Iako je Božja
Iako je legla ispod zemlje
Došla mi je kao sunčev zrak kroz prozore
Da mi kaže
Da joj zauvek nekud nedostajem
Došla je,
Da bi od mene jutrom otišla.
Govorim ti
Da posle ove priče
Nikada više neću progovoriti
Jer se neke ljubavi nikad ne završavaju
U hotelu Amore Grande.

Kada naiđete na paradoks, to je kao da ste susreli mene. Ja sam Ivana Jovanović, autor zbirke poezije Hronike. Diplomirani sam žurnalista i moj put odavno vodi pisana reč, konstantne beleške i traganje za istinom. Rubrika na sajtu Insp.rs pod nazivom Hronike jedne Ivane je nešto što postoji duže vreme na onlajn nebu i tako se rodila želja da se tim pesmama nađe papirni dom. Pisanje omogućava da postanemo bilo ko. Žrtva smo, krivac smo, dželat smo. Odjednom nismo jednina, već množina i stvaramo poglavlje čuda. Ako zamislite milion cvetova koji neprekidno otvaraju latice, našli ste moju inspiraciju.

Presing izdavaštvo, 2019.

Urednik: Predrag Milojević

Autor: Ivana Jovanović

Lektor: Aleksandra Stojiljković

Categories: Poezija

Leave a Reply