ISSN (ONLINE): 2683-457X

Svet ne razume usamljene ljude (Nenad Kostić)

Published by knjizevniklub on

 
Vinsent
Noćas sam plakao sa Vinsentom
jer boje više nisu plave i žute,
zvezde ne pružaju put ka životu,
ka gore, daleko od patnje za sobom.

Svet ne razume usamljene ljude,
njima je samoća kao drugi dom,
dok pate kada im se sreća ruga 
što u sebu nemaju mržnju i zlo.

Oh, voleo bih da mu kažem 
kako suncokreti vole sve ljude
i ljudi ne okreću glave od njih,
već im poput sunca daju lice;

kako ne mora biti dobar za sve,
jer će zvezdana noć trajati večno,
duže od ludila svih slepih ljudi
i priznanja onih koji ne vide često.

Verovatno bi me nežno pitao:
Da li si blizak sa melanholijom?
I ja bih mu rekao kako nisam dobar,
dovoljno dobar da ne budem sam.

I zajedno bismo na polju plakali
i sve boje bi opet bile plave i žute,
zvezde ne bi pružale put ka smrti,
smrti koja vodi u zaborav i samoću.

 


Moderan pesnik
Želite da budem moderan pesnik, 
pišem stihove ispunjene prazninom, 
modernom i sasvim neobičnom. 
Da li vam izgledam moderno?
Nemojte me upoređivati sa pesnicima
koji su mnogo veći i bolji od mene, 
oni su mnogo bliže okrunjenju i Bogu,
tako visoko na nebu i bliže no iko Suncu. 

Želite da vas vole pesnici
i pišu vam pesme dok krvare;
Ne biste želeli da vas vole pesnici
kad biste znali koliko neumereno pate,
jer spuštaju glavu pred srećom 
dok im slamaju već slomljena srca
i umiru iako su oduvek besmrtni,
ogoljenih misli pred celim svetom. 

Oh, znaš li da ne umem voleti
umereno ni mirno kao što je more, 
ni da izmerim svoje reči i ljubav, 
jer nikada nisam razumeo meru;
Ne umem uzeti onoliko koliko mi treba 
ni dati ti sve ono što imam.
Želiš da te volim umereno i moderno.
Da li znaš kakvu oluju zapravo voliš?

Autor: Nenad Kostić

Categories: Poezija

Leave a Reply