ISSN (ONLINE): 2683-457X

ЗДРАВО ЖИВО, НИШ! (Гања Николић)

Published by knjizevniklub on

Здраво живо, Зоне! – стих и ритам ове песме о Зони одавно су део нас, па више нико и не питује одакле су. Први тактови ове песме оживљавају слику Сремчевог Ниша, древног… а можда и не баш тако древног. Зоне, Мане, Дока, Манулаћ су у савременом Нишу и сами можда постали софистициранији, али оно универзално у пролазном и индивидуално у типском, што је само Сремчево око умело да запази, и данас одјекују нишком калдрмом. У свету Сремчевог Ниша лик Зоне Замфирове постаје призма кроз коју се преламају све социјалне и етничке прилике, правила и традиција старог Ниша.

Тетке ми у собу често навирују… Вазда ме питују…

            Социјалне околности у којима је живела Зона Замфирова строго су држале до одређених правила. У лику Зоне, девојке изузетне лепоте, полетне, а спутане конвенцијама, уобличен је положај жена у друштву једног времена. Зона не изговара, али снева; Зона пати, али хода уздигнуте главе; Зона себи не да на себе. Све до тренутка када је сопствено срце буде надрасло. Дамари срца и ритам Манетових корака Зонина су песма. А Зоне је песма Ниша, симбол једног друштва и симбол једног града.
Читајући Сремчев роман и пратећи Зонине кораке упознајемо социјалне смернице старог Ниша: жена није имала право на изборе; социјални сталежи су одвојени светови, брак има своју дефиницију, али она се не заснива на свом, већ на туђем избору; љубав је конвенција; пријатељство се плаћа; лепота је још скупља, а њен данак још већи. Љубав је небо – непредвидиво, недостижно и далеко.

Умало голем ћутек!

Младићима и девојкама и сами погледи су били забрањени, тако да се разговор између Зоне и Манета може сматрати за један од најбољих показатеља одбацивања норми и пркоса, првенствено Зониног. Али ни Мане у том погледу не заостаје за Зоном, а обоје иду корак испред свог времена. Зато их и данас дубоко разумемо и саосећамо са њима. Зона и Мане су љубав, избор, слобода ‒ симболи оног чему сви тежимо.

Ево како Семац описује Хаџи-Замфирову кућу, типичну господску кућу старог Ниша: Кућа му је била у једној тесној и кривој улици у близини цркве. Капија велика, сва ишарана честим редовима ексера, с огромним звекиром, показује већ сама она богатство домаћиново. Кућа двокатна, висока, с многим високим оџацима, падала је издалека из поља свакоме путнику у очи и распознавала се усред осталих кућа, са доксатима и мноштвом прозора и капцима. У кућу се улазило преко многих широких басамака. Авлија пространа. Испред куће мања баштица, такозвана девојачка башта, пуна свакојаког цвећа: ружа, каранфила, зембака и каквог не цвећа! Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га.


Цео Ниш Зону је називао најлепшим цветом из Хаџи-Замфирове баште: Сва чаршија гледа за њом, и мимопролазећи и они што седе по ћепенцима и шију фустане и памуклије; само је погледају, махну главом и груну се у прса и уздахну, па шију даље. Зато није необично што Зонина родбина покушава да угаси њену љубав према Манету учесталом грдњом и истицањем његовог сиромаштва. Овај преокрет, односно заљубљивање двоје младих из различитих социјалних сталежа, од великог је значаја за сликање социјалне слике и традиције Ниша. Мотив забрањене љубави је чест у књижевности, а овде се осим на сам Ниш, може одразити и на Зонин лик. Контраст друштву старог патријархалног Ниша, Зона је и у самој себи спој разних супротности. Али, њен поглед, полет, лепота и жеља нису се дали спутати.



На крају, Зона није више ни само представник жена, већ представник целог једног народа, који поштује патријархалну традицију. Кроз њен психо-физички раст осликава се раст свих припадника њеног окружења, који ће одбацивањем обичаја и веровања који су спутавали појединца, моћи да теже новој будућности, новим обичајима и веровањима.

Зона је симбол свих друштвених врења која су се тада дешавала, али која и данас колају. Она је претеча свих промена којима ће жене стећи бољи положај у друштву. Зоне је симбол борбе за укидање друштвених стега које су слободу човека и слободу жене чиниле неједнаким.

Зона је симбол слободе, јер се кроз сва ослобађања од правила ослобађамо и од свега што нас гуши и спутава у расту. Симбол је слободе јер дозвољава стварање нових традиција, при чему је друштво слободно да уведе новине.

Она је и симбол изузетне снаге, а то се види и у пркосу који показује, у смелости да воли забрањеног човека, али и у томе што не посустаје, остаје да стоји храбро онда када родбина од ње окреће главу, избегава је и одриче је се, када чак и отац једва говори са њом, а једино је мајка теши.

Међу симболима којима припада Зона налази се и симбол града, јер ће на крају у самом граду доћи до рушења свих традиција и правила, а сам град моћи ће да створи нове. Уз то, љубав остаје да постоји као најснажније оружје, способно да све промени из корена. Зато уместо поздрава Зони с пуним правом можемо запевати: Здраво живо, Ниш!

Крај? Замало. Ритмом Зонине песме отпоздравља нам загонетни Сремац, писац још загонетније Зоне Замфирове. А песму углас запеваше све Зоне Сремчевог и нашег Ниша, Сремчевог и нашег времена. Зато за крај приче о Зони само можемо рећи Зоне, мори! и вратити се на почетак, покуцати на врата пред којима је испевана песма коју певамо данас…

Аутор: Гања Николић, студенткиња друге године Србистике

Categories: Tvoj grad

Leave a Reply