ISSN (ONLINE): 2683-457X

Бицикл професора Пуше (Ивана Стојановић)

Published by knjizevniklub on

Двадесети је април, лето господње 2020, други дан Ускрса. Помало облачно и прохладно, киша само што не почне да пада, а сиви облаци прекривају небо. На снази је забрана кретања, полицијски час због епидемије вируса корона. Мало Власотинце је тихо, град је пуст, а кеј на Власини тако усамљен, миран и сабласно празан. Једино ту тишину нарушава вода Власине, чији таласи прате све недаће, бриге, радости и весеља Власотинчана. Верујем да је тако, та вода је увек у њиховим ушима, чак и када не могу да седе на кеју, шетају или са својом децом бораве на игралиштима.

Двадесети април је још из једног разлога важан датум. Данас би један сасвим обичан професор који је предавао целом Власотинцу напунио шездесет седам година. Данас би овај обични професор можда седео поред Власине, негде у Маричкином, и сликао, уживајући у својим пензионерским данима. Поред њега би вероватно био његов бицикл, поклон од колектива власотиначке гимназије за одлазак у пензију. Смешкао би се задовољно посматрајући мале таласе реке, или би задиркивао своје бивше ученике који би случајно прошли поред њега стазом.

Данас је дан када нема ни професора Пуше, ни његових ђака да пролазе стазом. Ипак, ђаци ће опет моћи да шетају, вратиће се на кеј као што су некада бежали са часова, а онда се опет наредног дана враћали, као да ништа није било, покушавајући да на неки начин оправдају своје изостанке. Ипак, изостанак професора Пуше нико није могао да оправда. Једино чему ће се његово Власотинце враћати је сећање на њега које ће долазити сваки пут кад се види његов рад, његове слике или скулптуре. Сећање на овог професора свако ће повезати и са својим школским данима, гимназијским нарочито, али и оним основношколским.

***

Звоно за пети час је звонило, велики одмор је завршен и сви ученици јуре ка својим учионицама. Осмаци на крају ходника већ осећају да су велики, довољно велики за свет звани средња школа. Ово је њихов последњи час из ликовне културе. Они са свим петицама уредно седе у својим клупама, намештајући темпере, четкице и блок бр. 5. Они одважнији шетају по учионици, задиркују ове прве да су штребери, а они најхрабрији чекају испред врата учионице.

Иде Пуша!

Сви су брзо улетели у учионицу и сели на своја места. У учионици је завладао тајац. Чула се само песма славуја кроз отворени прозор, шуштање врбе из школског парка и зујање пчела које су увелико скупљале мед са ружа. Из даљине су се чули домар и чистачица како се расправљају о вечитом мајском проблему – зашто трава није покошена. Чистачица је упорно тврдила да је већ превише порасла и да ће, не дај боже, измилети нека змијурина, која ће ујести неко дете, а домар је тишим тоном одговарао да је трава сасвим у реду и да никаква змија неће никог ујести. Колико год се трудио да умири своју колегиницу, није му полазило за руком, њен глас је био све виши, а разлози за кошење траве све јачи и убедљивији.

            Врата учионице су се отворила и унутра је ушао професор. Његова седа коса, с таквом косом су га готово сви његови ученици памтили, пресијавала се на сунцу које је улазило кроз прозор. Испод мишке је носио дневник и своју црну свеску, многима не баш омиљену, а на себи је имао своју светлосиву ветровку – одевни комад који је носио и по највећој зими и по највећој врућини. Ученици су говорили да га вероватно зими греје, а лети расхлађује. Сада је носио и црвену мајицу, бледе фармерице и црне ципеле. Сео је на своје место за катедром, удахнуо и погледао кроз прозор. Сви ђаци су ћутали или се тихо дошаптавали. После пар минута јавио се мали Петар из последње клупе, весели дечак, живахан, са двојкама и тројкама у дневнику, али веома талентован за цртање.

Наставниче, ће радимо ли ми нешто данас?[1]

Пуша се трже нагло, као да га је овај пробудио из дубоког сна. Сав се био занео негде далеко, а његов благ поглед који је лебдео као они мали облаци у касно пролеће прелетео је кроз учионицу.

Хоћемо, Перо, ће радимо. Данас ће си попричамо мало, ће закључимо ове наше оцене па ће си идемо. Ви имате задатак да се спремите за ту вашу малу матуру, а ја па имам задатак да си изаберем одело за ваше матурско вече.

Ученици се насмејаше на ову повластицу коју њихов наставник има док они буду размишљали о задацима из математике, о томе како се пише ово, а како оно, ко је написао Орлови рано лете, премда су и они сви нашли већ одавно своје одевне комбинације.

Добро, да видимо шта каже дневник. Еј, еј! тишина тамо, нема да ми галамите.

Тихи жамор који се чуо из средине је нагло утихнуо. Све је било концентрисано на отварање дневника и прозивку ученика. Један по један сви су устајали, они који нису доносили своје радове и нису забележени у црну свеску прилазили су катедри, отварали свој блок и показивали своја мала уметничка дела. Наставник је коментарисао, давао наредбе да покажу своје радове својим друговима, оцењивао и уносио коначне оцене у дневник. Мали Петар је био последњи, а његови радови су завршили у Пушиној црној свесци, а 20. априла 2018. ће се наћи у делу за ученичке радове на Пушиној петој самосталној изложби.

Е, Перо, Перо, ти изгледа да си одличан само за физичко, музичко и ликовно. Бројеви, године и песме ти иду само добро.

Па, наставниче, сваки геније је имао неку ману. Не могу ни ја да будем најбољи за све.

Учионицу је са свих страна испунио смех ученика док је Пера скакутао до свог места оставши само са празним корицама блока.

Добро, децо, и то смо завршили. Ово је наш последњи час овде. Мада, ако упишете гимназију, можда ћемо и ту да се дружимо. А тад нећу да будем овако добар према вас. Доста је било давање петице на све стране. Тад ћете да будете велики људи и мора да се зна неки ред. Што је било, било је. Можда ће се видимо и по град, немојте случајно да ми се нисте јавили, све вас памтим и познајем. Еее, нисам ни ја од јуче! Ако прођем пешице, сваког ћу препознам, једино ако сам на бициклу па да не обратим пажњу на неког… Сад ће да звони још мало. Добро онда. Желим вам свима срећу да добро урадите те тестове и упишете оно што желите, да успешно завршите школу, а још више вам желим да никад не заборавите да будете добри људи. Ја нешто нисам баш за неки велики говори, а и нема за шта да се опраштамо. За два дана ће се видимо на ту вашу забаву, па од јесен опет у школске клупе с неки, а преко лето на Власину.

У том тренутку огласи се звоно за крај часа, сви ученици устадоше да поздраве свог наставника, рекоше довиђења једни другима и наставник изађе. Из школског дворишта чула се косилица, а кроз прозор је улазио мирис свеже покошене траве. Осмацима је остао још један час, њихов последњи у основној школи, а наставник Пуша је за данас завршио. Оставио је дневник у зборницу, прозборио пар речи са старим географичарем и историчарем, који се припремао за свој последњи час код осмака, а онда је изашао из школске зграде. Поред кухиње, недалеко од улазних врата школе, била је наслоњена бицикла. Стара, са звоном које није звонило, незакључана, јер ко би дирао ту бициклу. Сви ученици су знали да је то Пушина бицикла, његов верни пријатељ, с њим на путу и по највећој врућини, по пљуску, па, богами, и по снегу. Подигао је руку домару у знак поздрава и пошао кући, гурајући свој бицикл узбрдо поред школског дворишта. Ретко кад је пристајао да га неко повезе, увек је говорио да не може због бицикла, да сутра ујутру не би имао чиме да дође. А, у ствари, чинило се да овај доброћудни професор није желео да изневери свој бицикл заменивши га неким удобнијим и бржим превозним средством.

Лето у Власотинцу је пролазило као и сваке друге године. Сви житељи овог градића вреле дане проводили су на градској плажи, одмарајући у хладовини или се купајући у Власини. Некадашњи осмаци сада су опет постали прваци, али у средњој школи. Задиркивање на ту тему падало им је нарочито тешко, јер зашто морају опет да буду прваци и зашто ови људи хоће да им намерно кваре леп провод на плажи. Мало‑мало па је кејом лаганим кораком пролазио и Пуша, гурајући бицикл и застајкујући да прозбори коју са својим познаницима или загледајући своје бивше, садашње и будуће ученике. Сви су му се јављали и сви га са великим осмехом поздрављали. А он би прошао кроз ту гужву, отишао у Маричкино или горе узводно на Пукли камен где рибари пецају. Ћутали би заједно, сви нешто пецајући. Рибари рибу, а Пуша тренутке из живота Власотинца и Власине. Сваки његов пејзаж приказивао је један наизглед обичан тренутак, а ипак тако вечан. Био је заиста мајстор пејзажа, акварела, уља на платну, а његова кичица знала је да оде и у надреализам и фовизам.

Дан за даном, дошао је и септембар. Ученици су напунили школске клупе, а кеј на Власини постао је другачији. Више није било људи током целог дана, градска плажа је била празна, а испод крошњи дрвећа нико се није одмарао. Лишће је полако почело да жути и један по један лист опада, нечујно и полако. На небу су се смењивала јата птица, која су грабила пут југа и топлијих крајева. Једино су још пецароши бдели над водом Власине, очекујући да наиђе један бицикл. То се и дешавало. Али пре тога морало се отићи до школе.

Опет звоно за пети час, овога пута први пети час првог дана првог разреда у новој школи. Већина ученика је седела на својим местима, још увек се упознајући међусобно. Неколицина њих стајала је на вратима.

Иде Пуша!

Сви су брзо заузели своја места, с неизвесношћу очекујући професора. Они који су га познавали од раније размишљали су да ли ће заиста били сада то неки други, строги Пуша и да ли су му се јавили увек када су га видели, а они који нису знали за њега досад размишљали су какав је то човек, да ли ће им тражити превише и да ли ће их сваког часа испитивати. Са седом косом, кошуљом и светлосивом ветровком, носећи дневник и црну свеску испод мишке, професор је ушао у учионицу и свима пожелео добар дан. У ваздуху се осећала врућина која је говорила да лето није баш још увек скроз прошло и да ће ученици моћи вечерас да прошетају кејом.

Професор рече да се зове Пуша и да ће им предавати ликовну уметност. Објаснио им је свој начин рада, а онда застао. У последњој клупи видео је једно познато лице.

Перо, ти ли дође у гимназију?

Јесам, професоре! Можда сам ја само добар за бројеви и песмице, ал’ сам геније за ликовно и музичко. Моје место си је овде код Вас.

Добро, Перо, добро, паметно. А и јављао си ми се увек кад си ме видео летос. Опаметио си се изгледа.

Јесам, професоре.

Час се наставио причом о сликању пећинских људи и о томе шта су они и како су сликали. Свима је било интересантно да чују нешто о томе, а многи су и сами додали нешто и одговарали на питања професора Пуше. Када је звонило за крај часа, професор је узео дневник и црну свеску и напустио учионицу. Испред врата Гимназије чекао га је бицикл, спреман да продуже до обале Власине.

***

Стигосмо до самог краја,
све бежећи од почетка,
Ко што беше јун од маја,
Као субота од петка.

Овим стиховима је професор Пуша започео говор на својој последњој изложби 20. априла 2018. Тада је напунио шездесет пет година и отишао у пензију. Галерију Културног центра Власотинце красила су његова дела. Пејзажи са мотивима Власине, градског млина, Власинског језера, људске силуете, надреалистичка Опсесија били су само део радова овог уметника. И овог пута носио је своју ветровку, поменуо радове својих ученика, ту је и пар Периних радова, а испред је, као неки верни пас, чекао бицикл. Овога пута нов, са исправним звоном – поклон од његових колега.

[1] Сви дијалози написани су на призренско-тимочком дијалекту.

Аутор: Ивана Стојановић

Categories: Proza

Leave a Reply