ISSN (ONLINE): 2683-457X

Zaostali ukus u ustima (Anđelija Arbutina)

Published by knjizevniklub on

Svom težinom naslonila se na vrata koja su se cvileći otvorila. Gazila je vazdušastu mahovinu, ostavljajući kaljave stope za sobom. Vazduh je bio težak, zidovi su odavali prazninu, a muk je bio svuda, u svakoj pukotini. Toplim dlanovima klizila je po hrapavom zidu sve dok sveže nalakirani nokti nisu pritisnuli prekidač i trepavice se ispunile svetlošću. Prostorija je bila prepuna. Zelene oči zaustavile su se najpre na vratima – bila su zlatna, bleštala su; nisu imala nijednu ogrebotinu, za razliku od svega ostalog. Ko bi rekao da nešto toliko lepo može da bude toliko teško? Prašina joj je punila pluća, oči su je pekle. Na hiljadama polica nalazile su se fotografije izbledele od zaborava. Nadala se da će ih uskoro prašina progutati; bilo ih je fizički bolno gledati. Pogled joj je skliznuo dalje, na gomile crne odeće bačene preko stolica i niskih stolova. Izgubljena među visokim potpeticama, crna je jednostavno plenila. Sijala je više od zlatnih vrata. Blede usne izvile su joj se u skriven osmeh, a čitava kosa punila se paučinom. Koliko je samo uspomena bilo upleteno u te plave kikice! Iznenada, kroz sobu se promolila prigušena, agresivna pesma. Pogledala je oko sebe, ali nije znala odakle dolazi. Previše buđi, prašine i bola. Mutilo joj se pred očima. Krenula je da tumara. Teret svega oko nje gušio ju je sve dok nije ugledala stepenice. Stepenice? Kako ih nije ranije videla? Bacivši pogled preko ramena, shvatila je da se vrata više nisu ni videla. Koliko je dugo hodala? Zgazila je na prvi, pa na sledeći stepenik, nakon čega je shvatila da zapravo stoji na knjigama. Bilo ih je previše. Nastavila je da se penje, ni sama nije znala koliko dugo. Muzika je odjednom postala glasnija, ali je i dalje bila prigušena. Činilo joj se da je uporno pokušavala da probije sve zidove. Jagodice prstiju još jedanput su dotakle mračne zidove, sve dok nisu napipale kvaku. U sekundi sve u njoj se steglo: pluća su je pritiskala, srce pokušavalo da pobegne, a krv prestala da struji. Već u narednom trenutku svaki atom njenog bića se tresao. Korak pred samouništenje, potpunu detonaciju! Sve u njoj želelo je da beži s tog mesta, svaki mišić se opirao, ćelije su se cepale, ali je telo ostalo nepomično. Muzika je nestala onog trena kad je nesvesno otvorila vrata. Znala je da je u tami čeka demon koji je iz dana u dan podseća da srce nije jedino koje može da pukne – razum može možda još lakše. Gde je to vreme koje leči? Je li poenta u vremenu ili u onome što ono donosi? Na kraju krajeva, ona se ipak vremena najviše plašila. Kako da te izleči nešto što te uporno truje? Nekoliko sekundi nakon što su joj se oči privikle na tamu, ugledala je jednu priliku u praznoj prostoriji – videla je sebe.

Ne možeš da spasiš nekoga ko ne želi da bude spasen. Ipak, neke stvari je najteže sebi objasniti; pogotovo ako poraz nije dozvoljen.

Autor: Anđelija Arbutina

Categories: Proza

Leave a Reply