ISSN (ONLINE): 2683-457X

Jer smo rođeni za patnju. Za rastanak… (Suzana Trifunović)

Published by knjizevniklub on

 1. 

Zavolela sam te.
Nekako sam se sjedinila sa tobom.
Bog nek prosti
ako nečije grehe plaćamo. 
Tiša si od noći,
a opet ti čujem vrisak.
Malo je nas koji
te čujemo.
Ogluveli su od zlobe.
Postala si sinonim za 
nešto upokojeno,
nešto što se ne budi više.
A ja te ne dam!
Kroz mene možeš vrištati dok god želiš.
Bog nek prosti,
ali greh tek dolazi!
 2.

Ljubila sam kroz staklo autobusa
lice svog sina.
Svaku pegicu, svaku trepavicu.
Htela sam da se njegov lik
ureže u dno sećanja,
u dno do kog dušmanin
neće stići.
Molila sam vozača da ne polazi još.
Plašila sam se zaborava.
Plašila sam se jutra kada se više neću sećati tih plavih očiju.
Kada će mi i te ulice kojima ću hodati biti tuđe.
Tuđin si gde god odeš.
I umrećeš na tuđoj grudi.
Ne na onoj rodnoj, krševitoj.
Neće ti ni taj plavooki dečak
doći.
Jer je ostavio dušu na zavičajnom polju.
Jer si to osećala kada si sela u prašnjavi, izbeglički autobus.
Jer smo rođeni za patnju.
Za rastanak.
Milion majki poput mene.
Milion sinova bez spomenika i sveće.
Milion suza koje zalivaju
tuđu zemlju.
 3.

Ima tih noći
poput ove.
Onih koje te
bace u sevdah.
Ti si takva noć.
Takva pesma.
Jutarnja rosa.
Aprilsko sunce.
Ima tih ljudi.
Ali uvek odu.
Napuste nas
poput jutra.
I očas padne veče.
Bilo je
tih ljudi u
mom životu.
Bilo je divnih jutara!
Ti si zauvek moje aprilsko jutro. 
Volim te, tata!

(posvećeno ocu)
 4.

Čuješ li zvuk frule
kroz ovaj prolećni vetar?
Svira li stari frulaš onu
Pukni zoro?!
Nije li nam sada to
himna…
A koja je ovo zora
po redu?
Koja je ovo odsvirana melodija?
Prohujaće i ona sa povetarcem.
Ostariće i frulaš.
A ja i dalje ne znam
koja je ovo zora i da li
je uopšte svanulo.
Srbijom se prolomi tišina!!!
Najtužnija himna!
 5.

Napisaću ti, braco,
nekoliko riječi.
Ne znam ni da l’
će pismo stići do tebe.
Ovdje pada kiša.
Stalno!
Podsjeća me na
one bučne dane
u starom gradu.
Podsjeća me na
komšiju Miodraga
sa Titovom slikom
u koloni.
Na bose dječake.
Na huk vodopada.
A znam.
Nije to ni ista kiša.
Ni isti grad.
Nisam ni ja
taj dječak.
Neko je drugi
živio taj život.
Svaka ti je riječ
bila na mjestu.
Bježati ne znači
pobjeći.
Čuvaj se, braco.

Autor: Suzana Trifunović

Categories: Poezija

Leave a Reply