ISSN (ONLINE): 2683-457X

Вековање мога трена… (Андријана Попадић)

Published by knjizevniklub on

Ако ти напишем песму да ми недостајеш…
Ветар ће престати да ме својим хуком плаши и уплешће се нежно у моју косу. 
Сунце ће ме загрлити, 
покушаће да ме отме од хладноће,
а она се неће бунити, 
повући ће се у своје тамне одаје. 
Јутро и ноћ ће се препирати
које од њих двоје ће свој наступ одложити док не дођеш. 
Ни кап кише неће пасти. 
Све твоје мајице протестоваће сујетно. 
Сат ће престати да откуцава, 
зна да ме изнервира
кад откуца трен без тебе. 
Покушаће да недостајање узму од мене. 
А ја само чекам 
твоје прсте у мојој коси, 
твоје топле дланове док дрхтим од хладноће, 
и свитање и смирај на твом рамену,
моје : Ја волим кишу
и твоје : Волим је и ја
да ми кажеш 
колико волиш кад обучем твоју мајицу, 
да наслоњена на твоје груди ослушкујем откуцаје твог срца,
док се молим да куца дуже од мог. 
Зато…
Не пишем ти песму о недостајању. 
Пишем ти недостајање у песми.
Не дирај ми у њега.
Јер… ако ми дираш…
Подићи ћу буру, 
олујом ћу се опасати, 
наоштрићу своје очи.
Раширићу крила од пламена,
изгорећу ти мисао, реч и сан.
Ако ми у њега дираш…
Тмином ћу ти дан обојити, 
Језиком ћу корак ти сећи. 
Пустићу да ми се руке у тасове претворе.
Посестрићу Правду,
закумићу Истину.
Јер вид је моје душе
и вековање мога трена.
Није сањао моје руке уместо јастука.
Није сатима ходао да би ми дошао и отпратио ме до куће.
Није због мене ломио чаше и њима секао године. 
Није се дивио мојој лепоти. 
Никада ме није слагао да сам посебна. 
Није се трзао из сна сањајући како умивам лице другим уснама. 
Никада није побегао са мном. 
Није ломио ноге трчећи ка мени. 
Ни музику није гласно слушао због мене. 
Није сатима стајао испод мојих прозора не би ли се обрадовао када упалим светло. 
Није због мојих очију летео да ми пожели лаку ноћ. 
Није ме скривао у крошњама, није моје име исписивао на песку. 
Није провлачио капи црвене кроз сивило света. 
Не, ни јесен није удисао, 
није плакао због опалог лишћа, 
није видео да ме јесен разара. 
Никада није уздисао због времена без мене, 
времена без нас. 
Није… Није… Није…
Анђеле, у реду је. 
Ниси знао. 
Никада ниси знао да сам, 
док сам умирала, 
живот твојим именом дозивала.

Биографија аутора:

Андријана Попадић рођена је у Косовској Митровици 8. 9. 1992. године. Радила је као интерпретатор поезије, водитељ скупова, организатор културних вечери, новинар. Писала је за Филстуд, часопис Филозофског факултета у Косовској Митровици. Пратила је Џез и блуз фестивал у својству новинара. Њене песме су се трајно настаниле у више часописа. Поред писања Андријана се бави и лектуром. Са супругом Милутином Попадићем, ђаконом у храму Св. Николе, и ћерком Јефимијом живи у Новом Пазару. Супруг јој је такође песник.

Categories: Poezija

Leave a Reply