ISSN (ONLINE): 2683-457X

„Уточиште” (Јелена Јоцић)

Published by knjizevniklub on

Одувек сам прошлост замишљала као стару даму коју одаје одећа, она која подсећа на прохујале епохе, можда двадесете године прошлог века, кад се играо чарлстон и пио шампањац у неограниченим количинама, на дугим забавама које се протежу унедоглед. Око врата јој ниска бисера и упарене наушнице, можда породично наслеђе, и рукавице ‒ у мојој машти их је морала имати, дуге, црвене, на радост. Препознаћете је по мирису. Одаје је мемљиви, тежак мирис који се увуче у ноздрве у данима попут ових, носталгичних, па остане ту, дуго, дуго након њеног јављања. Никада не можете бити сигурни када ће доћи, не пише писма, не шаље разгледнице, само се тихо прикраде попут лопова да поремети мир и пробуди уснуле успомене, закопане негде дубоко у понору таме. Насмеје се онако кокетно, заводнички, узме вас под руку и поведе монадом успомена.

Док се уснули град лагано буди, ових дана касније него иначе, све је мирно. Усамљени град у свој својој величанствености. Корачам добро знаном утабаном стазом док се препуштам сећањима и са сваким новим кораком све дубље залазим у прошлост. Стаза је данас запуштена, обрасла ниским растињем. Чини се да је дуго времена прошло откад је неко ходио њом. Сећам се кад је била тек утабани путић, пречица коју смо направили по угледу на јунаке нашег детињства ‒ Нушићеве Хајдуке.

Наша дружина окупила се спонтано, можда због књиге, а можда због професорке српског језика која је у многима од нас пробудила љубав према писаној речи. И она сада обитава у свету сенки. Чак  и данас, након толико година, не бих умела да кажем када смо се окупили. Да ли смо се и раније дружили или нас је тајна спојила, и због чега само нас петоро, када је тог дана двориште било пуно ђака? Да ли је то била судбина, или смо ми били тек група одметника у потрази за уточиштем?

Сада знам, били смо сличнији Нушићевим јунацима него што смо могли да замислимо. Изгледа да нам мудра професорка, подучена искуством, није случајно препоручила баш то штиво. Одувек је волела загонетке. Често је пред нас постављала изазове, а овај је био преседан…

Из мисли ме прену звук тешких звона са оронулог звоника. Стигла сам на одредиште. Иза масивне капије од кованог гвожђа улази се у ружичњак који окружује малену цркву. У летње дане када немирни вихор поспе стазу латицама розе ружа, све добије неку романтичну ноту. Можда због тога бројни парови одлучују да се венчају баш у овој цркви. Мештани је и данас зову Стара црква, како би се разликовала од нове у срцу града, оне која је најавила ново време за некадашњу варош и њене житеље. Историја памти многе битке и превирања на тлу града, а историјски списи сведоче о прошлости Старе цркве која сеже до 13. века. Прича се да је њену изградњу наложио кнез Милош Обреновић, на месту некадашње грађевине, још једне ратне жртве од које је остао само темељ да сведочи да је на том месту некада постојао храм, због погодне инфраструктуре вароши. Некада се око цркве простирало широко двориште у чијем срцу се својом лепотом истицао стари храст. Био је то храст попут многих других, али за малену дружину био је посебан, њихов. Окупљали су се и дуго седели под његовим столетним крошњама целог једног лета. Данас је малена ливада пуста, стари храст који се истицао својом лепотом, одавно је посечен. Прилазим му и полако спуштам руку на његово осакаћено тело или оно што је од њега остало, само патрљак, пањ и корење које се суши. Подсећа ме на палог борца. Двориште Старе цркве чува успомену на пале хероје Великог рата. Столетни храст је и сам био сведок борбе, страшније од било које друге, борбе са унутрашњим неманима, коју је бар на тренутак прекинуло једно давно лето.

То лето беше најсрећније у животу петоро пријатеља. При крају школске године, на часу историје одржаном у дворишту цркве код Споменика палим борцима, делу познатог архитекте, за кога су ученици тог дана први пут чули, а земља га заборавила, као што то са великанима и бива, стари свештеник је дружини открио тајну ‒ петоро штенаца златасте боје у шупљини старог храста, који су остали без мајке. Понудио им је да му помогну да брине о њима. Беше то важна лекција у њиховом животу. Свештеник, добар човек који је током свог дугог живота преко главе претурио бројне недаће, имао је дара да препозна усамљене душе и понуди им уточиште. Дубоке боре на лицу, сведоци прошлости, деловале су попут ордења које је он с поносом носио. Мештани су га ценили и често му се обраћали за савет. Волео је да седи на осунчаној клупи испред цркве и ужива у погледу на ружичњак. Тог дана када је група ученика из оближње школе имала јавни час историје у дворишту цркве, седео на свом омиљеном месту, покрај старе зарђале пумпе са које се љуштила боја. При сваком отежаном покрету испуштала је неки чудан звук налик на јаук, као да је слутила да ће је ускоро заменити модерна, озидана чесма.

Сваког дана после школе, а касније и за време летњег распуста, група пријатеља се окупљала код старог храста. Потражили би свештеника у цркви, постојали мало, у себи тихо изговорили молитву, запалили свеће за здравље најмилијих, а онда заједно са њим сели на оближњу клупу или за велики дрвени сто у хладу и дуго причали. Умео је да слуша. У данима летње жеге расхладили би се чашом лимунаде, а неретко и засладили домаћим колачима надарене домаћице, свештеникове супруге, која је била јако привржена деци. Дуго би седели тако испред цркве и осећали се сигурно и заштићено у њеном окриљу.

Дечаци су доносили материјал и алат позајмљен од очева и пословали око кућице за штенад, док су девојчице плеле венчиће од белих рада и зажарених образа причале о симпатијама. Када би сат откуцао петнаест часова, поздрављали би се са домаћином и трчали кућама на ручак док су им звонки кораци одзвањали земљаном стазом. На питање брижних мајки због чега су тако задихани, само би слегли раменима и неизаинтересовано одвратили „од игре”. Тајну никада нису открили. Никоме, не тог лета, не до данас.

Лето је прошло, штенци су порасли и пронашли дом. Септембар је ђаке вратио у школске клупе. Све се променило. Старог свештеника су све ређе посећивали, правдајући се обавезама у вишем разреду. Он није постављао питања. Виши разред је унео промену и у саму дружину, дечаци су пасију пронашли у фудбалу, девојчице су почеле да се сређују за журке и кришом мажу руж. Од тада је прошло двадесет година. Стара црква и даље пружа уточиште онима који спас траже под њеним окриљем. Храста више нема, посекли су га, ранили, осакатили. Свештеник великог срца који је дружину увек дочекивао са осмехом и мудрим саветом више није ту. Цвиљење зарђале пумпе заменило је шуштање воде са нове чесме. Дружина се одавно осула, али је оно што су научили тог лета заувек остало у њиховим срцима и запису последњег чувара тајне. Изгледа да су сви пронашли мир.

Аутор: Јелена Јоцић

Извор: Авлија - часопис за културу, књижевност и друштвене теме, година XI број 21, Рожаје, април 2020.

Categories: Proza

Leave a Reply